Бојана 8/3
(шк. 2012/2013.)
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
– Шала у четири чина –
Одлучила сам да прочитам ово дело после читања обавезне лектире „Сумњиво лице”. Моји другари и ја се нисмо први пут срели са делима Бранислава Нушића. Почели смо у петом разреду са романом Хајдуци, па смо наставили у шестом са одломком Прва љубав из његовог романа Аутобиографија. Довољно ми је привукао пажњу тај роман, па сам прочитала целу књигу. После смо читали и одломке из ауторових дела Аналфабета, Кирија и Власт. Када смо дошли до последње године основне школе, читали смо комедију Сумњиво лице. Тек сам тада разумела зашто је Бранислав Нушић наш највећи комедиограф. Одлучила сам се баш за његову комедију Госпођа министарка јер ми је мама причала о њој, а врло брзо после разговора са њом, случајно сам сазнала да је снимљен и филм по овом делу. О њему више можете прочитати на Википедији. Према делима Бранислава Нушића снимани су и други филмови. На Јутјубу можете погледати филм: Покојник, а треба да знате да су снимљени и филмови: Сумњиво лице, Народни посланик и Мистер долар.
Не знам шта бих рекла о Браниславу Нушићу што већ не знате. Бранислав Нушић је рођен у Београду 20. октобра 1864. и умро је у родном граду 19. јануара 1938. године. Наш је најпознатији комедиограф, а међу познатијим српским књижевницима је и по својим романима, причама и есејима. Зачетник је реторике у Србији, а у своје време је био и истакнути фотограф аматер. Радио је као новинар и дипломата, али се највише бавио пословима везаним за бројна позоришта. О њему ћете више сазнати ако преузмете документ: БРАНИСЛАВ НУШИЋ.
Најлепше је читати књигу, али чисто да знате да комедију имате и на страни Пројекат Растко, као и на страни Антикварне књиге.
Одмах на почетку дела, као што је случај са свим драмским делима, налази се списак лица са којима се читаоци срећу у том делу. У овом делу лица су:
- СИМА ПОПОВИЋ
- ЖИВКА, његова жена
- ДАРА, кћи
- РАКА, синчић
- ЧЕДА УРОШЕВИЋ, зет
- РИСТА ТОДОРОВИЋ, кожарски трговац
- Др НИНКОВИЋ, секретар Министарства спољних послова
- ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР
- АНКА, служавка
- штампарски ШЕГРТ
- РИСТА ТОДОРОВИЋ, кожарски трговац
- ПЕРА КАЛЕНИЋ
- ПЕРА, писар из административног одељења
- УЈКА ВАСА
- ТЕТКА САВКА
- ТЕТКА ДАЦА
- ЈОВА ПОПОВ-АРСИН
Родбина госпа–Живкина
- Теча ПАНТА
- МИЛЕ, његов син
- СОЈА, распуштеница
- Теча ЈАКОВ
- САВА МИШИЋ
- Гђа НАДА СТЕФАНОВИЋ, учитељица енглеског језика
- ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР
- АНКА, служавка
- штампарски ШЕГРТ
- ПРВИ жандар
- ДРУГИ жандар
- ПРВИ послужитељ из министарства
- ДРУГИ послужитељ из министарства
- ДЕВОЈЧИЦА кројачица
- ПРВИ грађанин
- ДРУГИ грађанин
Догађа се у доба сусрета прошлога и садашњег века.
ПРЕДГОВОР
Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас; ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једног друштва и покрете које изазива тај регулатор, ви сте морали запазити да се кроз живот свакога друштва јасно бележи једна јака и равна линија. Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости.
Ту линију социјални математичари назвали би можда нормалом, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега се жива, при загревању, пење, а испод којега, при хлађењу, слази.
Том равном линијом креће се живот скоро целокупног нашега друштва. Изнад те линије пењу се само појединци који имају душевне снаге и храбрости да се узнесу изнад обзира, изнад традиција и изнад малодушности. Изнад те линије пењу се само појединци који не чекају да живу у друштвеном термометру загреје спољна температура, већ то загревање налазе сами у себи, у својим душевним моћима. И испод те линије слазе само они појединци који такође имају душевне снаге да прегазе обзире и традиције и отресу се малодушности. И ови који у друштву слазе испод линије нормале, све до дна друштвеног, носе сами у себи диспозиције хлађења душе и хлађења осећаја све до тачке смрзавања.
Да се неко дигне или спусти изнад или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Храброст је бити честит, племенит, узвишен, исто тако као што је храброст бити подао и неваљао. Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад, моралне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у ваздух на непоузданој Икаровој справи коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муљ морскога дна.
Ти људи који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција. Државник са стрепњом стоји пред судом историје, јер је повео државу и народ судбоносним путем; велики финансијер са грозничавим узбуђењем стоји пред берзом на којој ће се тога часа триплирати или пропасти његова милионита имовина; војсковођи игра сваки дамар од узбуђења кад поведе армије у судбоносну борбу; песника узбуђује инспирација, уметника час стварања, научника оно непознато до чега открићем треба доћи. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.
А тих и таквих великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе има и код оних који слазе испод нормалне линије. Разбојник преживљује највећу меру узбуђења кад зарива крвав нож у груди своје жртве; провалник дршће и стрепи пред судијом; блудница пати под жигом презрења, а одметник под вешалима преживљује целу градацију осећања од бола и гриже па до самоодрицања и апатије.
У те области, у области великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе – па било изнад или испод линије – драматичар радо залази, јер ће ту увек наћи дубоке изворе из којих може захватити богат и обилан материјал. Отуда се највећи број драма и креће у тој области.
Много је теже, међутим, тражити и наћи материјал у малој средини, у ономе друштву, међу оним људима, који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије животне, па било навише или наниже; међу оним људима који немају снаге да буду добри, али тако исто немају ни храбрости да буду зли; међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је све биће саздано из малодушности.
Живот те средине тече једнолично и одмерено, као шеталица на зидноме сату; покрети те средине су мали, тихи, без узбуђења, без великих бразда, без јачих трагова, као они благи таласићи који круже по устајалој води кад на површину њену падне тичје перце.
У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама; улица је за њу страни свет, иностранство; за њу су догађаји који узбуђују континенте само новинарска лектира.
У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација: „Данас је тетка-Савкин дан!” – ето, то је за ту средину догађај и сви се ужурба, сви се крећу, сви облаче, набављају букете, пишу честитке, праве посете… догађај, читав догађај! „Мила чика-Стевина напустила мужа!” – „Ју, ју, ју, – грува се цела фамилија у груди – шта ће свет казати!”
И ето, то је емоција која узбуђује целу једну породицу, но тој узбуђености не лежи толико разлог у томе што је Мила напустила мужа, колико у ономе „шта ће свет казати”. А знате ли шта је сензација у таквим малим срединама? „Снаја Зорка родила близанце!” И та сензација иде из куће у кућу, само се о њој говори, расправља се, тумачи, и та тема испуњава интерес читаве једне породице и читаве једне средине.
Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала косу, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина, прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изгубила на фрише-фире 170 динара. Ето, то су сензације, то су емоције, то су догађаји мале средине.
И, ето, из те и такве средине ја сам узео за руку једну добру жену и добру домаћицу – госпођу Живку Поповић – и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на терапијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те до не умеју до се држе но ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.
Бранислав Нушић
Дело припада драми или драмској поезији, а по књижевној врсти припада комедијама. Радња се дешава у српској варошици у доба када су се срели прошли и садашњи век. Тема ове драме је једна амбициозна жена која успева да оствари своју давнашњу жељу. Успела је да постане министрова жена, али се понаша као да је она сама постала госпођа министарка. Добијена моћ јој је ударила у главу и због тога читаоци (и гледаоци) могу уживати у бројним смешним сценама. На крају дела остаје без добијене моћи. Касно је увидела своје грешке, а повратка нема. Аутор је у потпуности спровео своју идеју да покаже шта се дешава многим људима кад се докопају моћи. Није тешко схватити да моћ човеку удара у главу толико да постаје смешан у својим поступцима. Препорука би свакако била да се човек мора понашати како треба у свим ситуацијама и на свим положајима. Не каже се узалуд да се види какав је неко човек тек кад му се да власт у руке.
Госпођа Живка је живахна женица која одувек жели да буде важна. Њеној срећи није било краја када јој је муж још с прага рекао ту дивну вест. Моментално од једне обичне жене постаје светска дама, бар по њеном мишљењу. Досадашњи начин живота за њу више није постојао ни у мислима. Не размишља о сумама новца које користи како би средила свој изглед. Вози се министарским фијакером као да је у њему рођена. Некада је она била у прилици да буде љубоморна на жене чији су мужеви били министри. Тада је мислила да све оне то свима редом набијају у нос. Наравно, Живка и не помишља да у својој новој улози исто тако поступа. Пошто је постала министарка, забрањује своме сину Раки, београдском мангупчету, да се дружи са уличном децом. Сматра да се њен мезимац мора дружити само са децом политички важних људи. Тако му препоручује да се дружи са сином енглеског конзула. Попут Феме из Стеријине Покондирене тикве, и Живка више није задовољна зетом. Хоће да промени зета који јој као ситан чиновник више не конвенира. Пада јој на памет да удату ћерку Дару уда за конзула Никарагве. Наравно, њени потомци се нису променили због очевог новог положаја и на крај памети им није да мењају нешто у свом начину живота. Али не и у свом понашању. Бар је тако са Раком. Имао је приватне часове из енглеског језика код Нате Стефановић. Попут многих некултурних мангупа, вређао ју је толико да је она од толике некултуре одлучила да му више не предаје. Што се тиче министаркине ћерке, она не жели да напусти свог мужа, а ни он њу. Колико год Живка покушавала да га намами новцем, зет Чеда Урошевић одлучно не прихвата прилично примамљиве суме. Живка је толико била опседнута тиме да њена кћи буде жена неког богатог и угледног човека да је у своје игре умешала и служавку Анку. Отишла је толико далеко са идејом о скандалу у коме зет Чеда вара своју жену. На срећу, ни то јој не успева. Уместо зета, у соби код служавке налази се… Конзул Никарагве.
А све је почело и обичној грађанској соби у којој се налазило старо канапе, две фотеље и неколико простих трпезаријских столица. Троја врата: у дну, десно и лево, и један прозор десно. У средини собе велики, застрт сто по коме су прострте једне старе очеве панталоне које ће Живка прекројити за сина.
А ето шта учини положај од једне домаћице. Да не поверује човек да је то уопште могуће!
Ни породице новог министра и његове жене не остају равнодушне пред њиховим успехом. Како то обично буде, и они су у њиховом положају видели неку корист, а та корист се обичне везивала за новац. Највећи број разговора водио се о томе колико ће коме Живка дати новца. Међу бројним рођацима налази се и један непознати. Нико га не познаје, али се он понаша као да је рођак са Живкине стране. Не морам вам рећи да је тек сад настао читав хаос 🙂
Министарска функција Живкиног мужа није дуго трајала, а Живка мора да се врати у свој стварни свет. И тако се прекидају снови једне жене…
Занимљиво у вези са овим делом што је још давне 1923. године ово дело играно у позоришту. Стално је на репертоарима позоришта широм Србије. Тренутно се игра у Народном позоришту.
Као што сам већ написала, према овом делу постоји и филм. Први пут је приказан 1989. године, а режирао га је Здравко Шотра.
Бранислав Нушић у свом делу користи бројне речи које нисам имала прилику досад да чујем. Чула сам једино реч дубиозан, али нисам ни сањала да она значи сумњив и несигуран. Чула сам од своје прабаке и реч шамлица. Знам да је то столица на којој она воли да седи, али нисам знала да су све столице без наслона, уствари, шамлице. Пошто ме привлачи економска школа, запамтила сам да реч вирман значи пренос једног рачуна на други, а занимљива ми је била и реч узанс. Мени је звучала као неко занимање, а она значи: трговински.
Шта сам научила из овог дела?
Научила сам да моћ и богатство мењају већину људи и да се тек онда многима види право лице.
Да ли препоручујем ово дело?
Препоручујем га од срца свима, јер је дело, по мом мишљењу, изузетно хумористичко и интересантно. Могу се научити битне животне лекције из овог дела. Посебно је истакнуто да новац и моћ нису најбитнији, иако се многи данас не би сложили са тим 🙂
Бојана 8/3
(шк. 2012/2013.)
Ако ти се свиђа, подели :)
Ознаке: Београд, Бранислав Нушић, Госпођа министарка, Народно позориште, Никарагва, Пројекат Растко, Смедерево, вирман, драма, дубиозан, комедија, министар, позориште, узанс, шамлица
ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ 
You must be logged in to post a comment.