МАРЛИ И ЈА – Џон Гроган

Твоја наставница 🙂

_______________________________________________________________________________________

Пре неколико дана гледала сам филм „Марли и ја”. Никада пре нисам чула за њега. Почетак је био обећавајући. Баш онакав филм какав ми је био потребан после напорног дана. Међутим, крај филма ме је баш растужио. Покајала сам се што сам га уопште и гледала.

Није прошло ни три дана, а једна ученица осмог разреда је хтела да поправи своју закључну оцену анализом истоимене књиге. Поучена четворогодишњим искуством са њом и њеном вечитом жељом да иде заобилазним путем, изненадила сам се. Нисам била сигурна да књига постоји, а она очито није знала да обожавам филмове према књигама 🙂 Збунило ме је што стално помиње пса по имену Шон. Мојој збуњености није било краја, поготово када ми је послала рад од десетак радова где је препричан – филм. О Шону ни словцета. Срећом, заборавила је књигу код мене.

Шон је још један пас, уствари, први пас породице Гроган. Главни је лик предговора. Код моје ученице је то поглавље звучало као цели роман, уз тврдњу да се о Марлију говори само на последњих двадесетак страница 🙂 Марлија ћете већ упознати, али упознајте и Шона из предговора са примамљивим насловом „Савршен пас”. Уверићете се да је прича о њему тако топла. Моја ученица је тако лепо причала о њему па сам пожелела да баш то поглавље поделим са вама у нади да ћете прочитати дело до краја.

Савршен пас

У лето 1967. године, када сам имао десет година, отац је попустио пред мојим непрестаним молбама и одвео ме да ми нађе пса. Заједно смо се одвезли породичним комбијем и зашли дубоко у унутрашњост Мичигена, до фарме коју су водиле једна неотесана жена и њена прастара мајка. Фарма је имала само једну врсту робе – псе. Псе свих могућих величина, изгледа, година и нарави. Имали су само две заједничке особине – сваки од њих био је луталица непознатог и непрепознатљивог порекла и сваки је био на располагању за добар дом. Нашли смо се на ранчу џукаца.

„Сад само полако, сине”, рекао је тата. „Одлука коју сада донесеш пратиће те наредних година”.

Брзо сам одлучио да су старији пси туђа брига. Одмах сам отрчао до кавеза са штенцима. „Треба да одабереш неког који није плашљив”, усмеравао ме је отац. „Могао би да продрмаш кавез, па да видиш који се неће уплашити”.

Ухватио сам капију од плетене жице и бучно је цимнуо. Десетак штенаца се окренуло да бежи и заглавило једни преко других као ускомешана хрпа крзна. Само је један остао. Био је златне боје са белом флеком на грудима и јурнуо је на капију уз неустрашиво кевтање. Поскочио је и узбуђено ми лизнуо прсте кроз жицу. Била је то љубав на први поглед.

Кући сам га донео у картонској кутији и дао му име Шон. Био је од оних паса због којих читаву врсту бије добар глас. Сваку команду којој сам га учио савладао је без муке, а и по природи се лепо понашао. Кад бих испустио корицу хлеба на под, не би је дирао док му не дам дозволу. Долазио је када га позовем и чекао ме кад бих му рекао. Могли смо да га оставимо напољу целе ноћи, знајући да ће се вратити кад обиђе што жели. Мада то нисмо често радили, могли смо да га оставимо сатима самог у кући, сигурни да му се неће десити нека незгода и да ништа неће дирати. Утркивао се с колима не јурећи их и ходао је уз мене без повоца. Имао је обичај да зарони до дна језера и изрони с камењем понекад толико великим да би му се заглавило у устима. Највише је волео да се вози у колима и на породичним путовањима би мирно седео поред мене на задњем седишту. Било му је довољно да сатима седи и кроз прозор посматра свет који промиче. Можда је најбоље од свега то што сам га научио да ме по крају вуче на бициклу као прави пас из запреге, на чему ми је друштво силно завидело. Ни један једини пут није ме довео у опасност.

Био је уз мене када сам попушио прву (и последњу) цигарету и када сам пољубио своју прву девојку. Био је на седишту до мог када сам се први пут недозвољено провозао корветом мог брата.

Шон је био живахан, али обуздан, страствен, али миран. Имао је толико добре манире да би се чак скромно повукао у жбуње да би обавио нужду. Само би му глава вирила. Захваљујући тој уредној навици могли смо слободно боси да ходамо по травњаку.

Рођаци који су нам викендом долазили у посету враћали су се кући решени да и сами купе пса. Толико су били одушевљени Шоном – или „Светим Шоном”, како сам га ја прозвао. То са свецем била је породична шала, али не би било тешко ни поверовати у то. Рођен с клетвом непознатог порекла, био је један од десетину хиљада нежељених паса у Америци. Па опет, уз неку невероватну срећу, он је постао жељен. Ушао је у мој живот, као и ја у његов – а успут ми је пружио детињство какво заслужује свако дете.

Љубавна веза трајала је четрнаест година, а када је угинуо, ја више нисам био онај мали дечак који га је тог летњег дана донео кући. Био сам мушкарац који је завршио факултет и добио свој први прави посао на другом крају државе. Свети Шон је остао као сам ја отишао. Тамо где је и припадао. Моји родитељи, који су тада већ били у пензији, позвали су ме да ми саопште тужну вест. Мајка ми је касније рекла: „За педесет година брака само сам двапут видела твог оца како плаче. Први пут када смо изгубили Мери Ен” – моју мртворођену сестру. „Други пут је плакао на дан када је умро Шон”.

Свети Шон мог детињства. Био је савршен пас. Бар ћу га се тако увек сећати. Шон је поставио мерила по којима ћу просуђивати о свим будућим псима.

Даље се нижу поглавља, почев од јануара 1991. године када су Џон и Џени били млади и заљубљени. Уживали су у тим испуњеним првим данима брака када се чини да живот не може бити бољи. Али… Ђаво им није дао мира.

И тако са њима, од поглавља до поглавља:

• Са штенетом, троје
• У друштву плаве крви
• На путу до куће
• Врцкавац
• Тест-трака
• Све је у срцу
• Господар и звер
• Сукоб воље
• Од чега су створени мушкарци
• Ирска срећа
• Све што је појео
• Добро дошли на одељење за сиромашне
• Врисак у ноћи
• Раноранилац
• Послепорођајни ултиматум
• Аудиција
• У земљи Бокахонтас
• Ручак под ведрим небом
• Громом погођени
• Псећа плажа
• Авион за север
• У земљи оловака
• Перад на паради
• Тоалет
• Против свих очекивања
• Позајмљено време
• Велика ливада
• Испод трешњиног дрвета
• Клуб лоших паса

Аутор ове књиге је Џон Гроган, новинар и писац. Објавио ју је 2005. године. За ову књигу се слободно може рећи да је аутобиографска. Био је поносни власник најгорег пса на свету, Марлија. Иначе, аутор је рођен 20. марта 1957. године у Детроиту, у америчкој држави Мичиген. Потиче из ирске католичке породице. Најмлађи је у породици. Има старију браћу и једну сестру. Отац му је инжењер у Џенерал Моторсу, а мајка домаћица посвећена својој вишечланој породици. Џон Гроган има две факултетске дипломе (новинарство и енглески језик). Живи са супругом Џени и тројицом синова. Патрика, Конора и Колина ћете већ упознати ако прочитате књигу. Живе у Пенсилванији. Супругу је упознао док је извештавао о догађајима везаним за свакодневне активности полицајаца у Мичигену.

Аутор је књигу посветио свом оцу, Ричарду Френку Грогану, чија добра душа прожима сваку страну ове књиге која је написана у првом лицу што још више доприноси поистовећивању читалаца са главним јунацима. Тринаест година су Џон и Џени проживели са Марлијем. Жутодлаки лабрадор ретривер улепшао им је многе дане, али је било много ситуација када нису знали шта би са њим. Вечито гладан Марли је био увек спреман на разноврсне активности. Посебно је изражена његова деструктивност према предметима. Сигурно се за њега не може рећи да је злобан, посебно не према људима, али су за његово чување и те како неопходни љубав, воља и енергија. Марлију су свакојаке идеје падале на памет, а својим великим очима је увек успевао да измоли опроштај. Можда не баш увек, али је свакако занимљиво дружити се са њим. Нажалост, Марли се заувек опрашта од својих власника. Аутор је вероватно због тога и написао ову књигу. У знак сећања на свог великог пријатеља још већег срца.

• О аутору (енглески)
• Ауторова званична страна

Књига је брзо обишла целу планету, а можда још више филм који је осмишљен према овој књизи. Филм је представљен публици 2008. године. Главни глумци су Џенифер Анистон и Овен Вилсон. Само аутор је изјавио да је више коментара у новинама било после Марлијеве смрти него после свих чланака које је написао.

Ова смешна и дирљива књига ће сигурно дирнути срце свих оних који воле животиње и верују у посебну везаност између њих и њихових власника. Јасно је да је потребно много стрпљења у животу са кућним љубимцима, а још је јасније да стрпљење може бити стављено на велику пробу. Баш као и стрпљење ове породице. Очас посла се може појавити од умиљатог штенета балаво чудо које уништава све пред собом. Упркос свим догодовштинама са таквим кућним љубимцима, они у потпуности освајају срца својих власника и стварно постају део њих.

Ако имате пса, допашће вам се књига јер ћете у њој препознати и свог љубимца и себе. Ако немате пса, сигурно ћете пожелети да га имате. Истина, не би било чудно и ако заувек одустанете од кућног љубимца 🙂

Једно је сигурно, нема читаоца који ће остати равнодушан пред Марлијем. Аутор га врло искрено приказује. Захваљујући пажљиво бираним речима, врло се брзо стиче утисак да је Марли наш, са свим својим манама и врлинама. Порука је и више него јасна: кућни љубимац је више од животиње. Он је члан породице који је увек ту. Несебично нам нуди своју љубав без обзира на идеје које му се мотају по глави. Томе се треба учити од малих ногу. Вероватно је то разлог што ова књига постоји и у верзији прилагођеној најмлађим читаоцима.

Књига је освојила срца својих читалаца врло брзо. За само 50 недеља продато је 2,5 милиона књига и то само у Америци.

Ако је ваша лењост јача, онда бар погледајте филм.

Занимљивости у филму

• Марлија је играло чак 22 пса у филму.
• Главни лик носи име аутора књиге.
• Пас је добио име по чувеном музичару са Јамајке – Бобу Марлију.
• Режисер је желео да промене у природи прати фазе у развоју пса. Највећи проблем је била јесен. Кадрови су снимани у касно пролеће, а светлозелену боју лишћа променили су студијски стручњаци. Мењали су боју сваком дрвету понаособ.
• Родитељи Овена Вилсона су његови родитељи и у филму.
• Аутор књиге се појављује у филму као власник кокер шпанијела на обуци паса.
• Џенифер Анистон је за овај филм добила осам милиона долара.

За шта год да се одлучите, уживаћете.

Немојте пропустити ову причу и за сузе и за смех.

Наравно, ја навијам за књигу 🙂

ДИНОСАУРУСИ ПРЕ МРАКА – Мери Поуп Озборн

Ова књига је прва у низу о чаробној кућици на дрвету. Прочиташ ли садржај, учиниће ти се по насловима поглавља да и нема неке авантуре у овој књизи. Али…

Можда је боље да прочиташ одломак (Издавачка кућа „Лагуна”).

Већ на почетку књиге упознаћеш се са седмогодишњом Ени која воли да измишља ствари и Џека који већ има осам и по година и воли истинске ствари.

Како је све почело?

Ени је открила кућицу на дрвету, ушушкану између две гране.

А у њој… Књиге. Кућица је била пуна књига, а Џек је обожавао књиге. На све стране само књиге. Веома старе књиге, прашњавих корица. Нове књиге, сјајних, јарко обојених корица.

И тако је све почело.  

Међу бројним књигама нашли су и једну књигу о диносаурусима. Прво су у њој видели слику једног прастарог летећег рептила. Птеранодона.

Овај рептил има огромна крила која личе на она која има и слепи миш. Ово дивовско створење има дугу, рожнату и чудну кресту на потиљку и узан кљун. Наравно, његова крила су огромна. Живео је у доба креде. Нестао је пре 65 милиона година.

Радознала деца су установила да има кожу прекривену танким слојем маља. Његове дуге вилице су се отварале и затварале попут неких огромних маказа.

Али нису само упознали Хенрија, како га је Ени назвала. Појавио се још један диносаурус који је личио на огромног носорога, али не са једним, већ са три рога. Један му је био на њушци, а два дугачка су му била изнад очију. Иза главе је имао нешто велико што је личило на штит. Џек је одмах препознао да је реч о трицератопсу. Установили су да је живео крајем доба креде. Биљојед је и тежио је преко 6 000 килограма. Овај је био невероватно велики. Већи од камиона. И јео је цветове с дрвета магнолије.

А онда – медаљон. Медаљон с једним китњастим М.

Шта су још нашли?

Долину испуњену гнездима од блата. Гнезда су била пуна…

А онда…

Једно невероватно велико и ружно чудовиште које хода на две ноге. Имало је и дуг, дебео реп који се љуљао. Мајушне руке му се при ходу такође љуљале. На његовој огромној глави најупечатљивије су биле разјапљене чељусти у којима су се крили дуги, блештави зуби, велики као ножеви за месо. Ни мање ни више него – тираносаурус рекс!

Иначе, он је најкрупнији копнени месојед свих времена. На сву срећу, не живи данас. Могао би да поједе човека у једном залогају.

Како су се Ени и Џек спасили?!

Како су се ипак вратили у свој Жапчев Рукавац?

Уживај у дружењу са Ени и Џеком и упознај се са некима од диносауруса 🙂

Верујем да већ доста тога знаш о њима. Подсети се захваљујући „Политикином забавнику”:

Последњи диносауруси нестали су више од шездесет милиона година пре појаве човека, тако да се о њима зна само проучавањем фосила. Ходали су Земљом око сто седамдесет или сто осамдесет милиона година, али су крајем креде, пре око шездесет пет милиона година, изненада нестали. Научници заправо не знају колико је трајало њихово изумирање, можда кратко, али није искључено ни да је трајало и милион година. А да ли су нестали због великих промена у рељефу наше планете, кад су се станишта и клима променили, или су збрисани пошто је у Земљу ударио дивовски метеорит, такође није сасвим извесно.
Иначе, кад су се појавили први диносауруси, на Земљи је постојао суперконтинент Пангеа, у чији састав је улазила већина данашњих континената. То је животињама омогућавало да се крећу огромним пространствима. Кад је Пангеа почела да се распада, диносауруси су већ населили све њене делове. То је главни разлог што се њихови остаци данас могу наћи на свим континентима, чак и на Антарктику. Иначе, диносауруса је било различитих величина, од малих грабљиваца до дивовских примерака попут хипселосауруса, диплодокуса, брахиосауруса или ултрасауруса. Ма колико се чинило да се о овим животињама доста зна, није сигурно које боје су били, да ли су се мужјаци парили с више женки, колико им је трајало време одрастања, да ли су били топлокрвне или хладнокрвне животиње, колики им је био животни век. То што су поједине врсте имале дивовске размере не мора да значи и да су дуго живели. Научници процењују да је животни век диносауруса био између седамдесет и триста педесет година.

Ако желиш више да знаш о диносаурусима:

• Диносауруси (Природно-историјски музеј, Лондон)
• Диносауруси (Википедија)
  
• Списак диносаура (Википедија)
• Диносауруси (Центар за природњачке науке)
• Диносауруси (Discovery)
  

• Када су заиста изумрли диносауруси? (Б92)
• Једнопрсти диносаурус (Политикин забавник)
  

º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º

Чаробна кућица на дрвету бр. 1

Диносауруси пре мрака

Мери Поуп Озборн

Једног дана је требало да причамо о књигама које смо прочитали. Пажњу ми је привукла прича о књигама у којима се помиње чаробна кућица. Мало сам се распитао и сазнао сам да их има више. Почео сам, наравно, од прве.

Ове књиге је написала Мери Поуп Озборн. Сазнао сам да је написала преко педесет књига. Сазнао сам и да се писањем бави више од двадесет година. Први пут је почела да пише о 11-годишњој девојчици чије су догодовштине биле и њене личне.

Њен чувени серијал „Чаробна кућица на дрвету” путује кроз време у коме живе диносауруси, витезови, мумије, пирати и нинџе. Одлази и у тропске шуме, стиже до Месеца и коралних гребена, посећује америчке Индијанце, Африку и Арктик.

Захваљујући овом серијалу пропутовала је школе широм Америке и упознала се са хиљадама деце. Заједно са њима и даље открива да се маштом, писањем и читањем ствара права магија којом се сазнаје свет.

Џек и његова млађа сестра Ени једног дана су на џиновском храсту угледали најдуже лествице. Лествице су висиле са самог врха дрвета, а на врху је стајала кућица ушушкана између две гране.Та кућица била је пуна књига, а Џек је обожавао књиге. Онда су се уз помоћ једне књиге вратили у доба диносауруса. Мислили су хоће ли стићи кући на вечеру или ће и они постати храна за диносаурусе.

Детаље вам нећу наводити јер је наша наставница то већ учинила. Биће добро ако запамтите да је ово тек једна од осам књига. Препоручујем вам да је прочитате и попнете се чаробним лествицама у пустоловину читајући књиге из серијала „Чаробна кућица на дрвету”.

Ово је тек прва књига…

Поздрав до следеће…

Алекса 6/2

(шк. 2012/2013.)

º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º

ДИНОСАУРУСИ ПРЕ МРАКА

Мери Поуп Озборн

Мери Поуп Озборн је аутор која је обрадовала читаоце широм света својим бројним романима, сликовницама и збиркама кратких прича. Њене књиге су препознатљиве по томе што се делимично заснивају на стварним догађајима. Књиге везане за чаробну кућу на дрвету преведене су на многе светске језике. Препоручују их многи наставници и родитељи јер ове књиге уводе младе читаоце у различите културе и времена у историји, а нису изостављене ни приче из античког доба.

Мери Поуп Озборн је удата за Вила Озборна, научног сарадника у вези са овим књигама.  Живе у Америци.

О делу:

У овој књизи се говори о брату и сестри који су се играли у шуми у близини њихове куће.

Девојчица је скакутала около и једног момента је скренула у шуму и није јој било ни трага ни гласа. Џек ју је уплашено звао. Она се одазвала и рекла му да ово мора да види. Он је рекао да је боље да је то нешто добро. Тада је видео кућицу која се налазила на врху дрвета. Никад пре није видео толике лествице. Ени је хтела да се попне па да види шта има тамо, али је Џек рекао да не могу то учинити јер не знају чија је кућа. Девојчица се ипак попела и јавила брату да нема никога и да може слободно да се попне. Он се попео и видео је много књига, а он је волео књиге.

Хтели су да прегледају књиге па су налетели на књигу о диносаурусима. Он је пожелео да их види уживо и прстом је показао на место. Тада је ветар дунуо јако, толико јако да је кућица одлетела баш на то место. Невероватно! Дечак је погледао кроз прозор и видео да је долина иста као и из књиге. Они су се задивили и видели како неко створење лети ка њима. То је био летећи рептил који их је задивио. Слетео је тачно испод храста. Девојчица је сишла и помазила га упркос братовљевом противљењу. Тада су схватили да су у неком нестварном свету. Нису могли да поверују. Видели су и остале диносаурусе који су били већи и јачи.

Када је Џек био у опасности, девојчица је рекла летећем рептилу да иде по њега и спаси га. Дечак је нашао златан медаљон на којем је било уцртано слово М. Када су пожелели да се врате кући, девојчица је рекла брату да стави прст на књигу где је била нацртана њихова долина и да пожели да се врати кући. Тада је опет дунуо ветар. Кућица је полетела и одвела их кући. Нагнули су се на прозор и видели да их мајка зове да дођу кући. Они су рекли да стижу. На путу до куће су се договорили да никоме не причају о овом необичном догађају. Одлучили су да и сутра дођу у чаробну кућицу на дрвету и виде шта их тамо чека.

Анализа дела:

Књижевни род: Епика (епска поезија)

Књижевна врста: авантуристичка књига

Тема ове књиге је неочекивани доживљај дечака и девојчице који су се изненада нашли у свету диносауруса.

Идеја ове књиге је пишчева жеља да нам покаже да увек може да нам се деси оно што најмање очекујемо.

Поруке ове књиге су:

1. На све буди спреман.

2.  Никад не реци никад.

3. Књиге нас увек науче нечем новом из живота.

Мој доживљај дела:

Мислим да је ова књига веома добра за размишљање и препоручујем је од срца. Ова књига нам помаже да научимо шта нас све може дочекати у будућности иако на то нисмо спремни.  Помаже нам у припреми да разумемо и протумачимо веома озбиљне ствари. Када сте љути, потрудите се да то не покажете особама које покушавају да вас засмеју или усреће на неки начин, па макар оне и не успевале у томе. Будите добри па лепо реците тим особама да вам није дан за шалу и и да сте уморни. Оне ће вас сигурно разумети. Ову књигу посебно препоручујем особама које воле животиње и које покушавају да се споразумеју са њима. Када нађете себи нешто важно, не дозволите да вам то драго отму и увек се борите до краја. Ову књигу је неко другачије протумачио и доживео, али то није важно. Не бојте се да изнесете своје мишљења. Не плашите се што ће вас се неко можда подсмевати због тога што он има другачије мишљење од твог. Намерно и храбро изнесите своје мишљење и до краја останите доследни у томе.

Немања С. 6/3

(шк. 2012/2013.)

º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º

Наставнице, ако неко зна колико не волим да читам, онда сте то Ви 😦 Још мање волим да анализирам оно што сам прочитао. Ипак сам прочитао неке књиге из серијала „Чаробна кућица на дрвету” ауторке Мери Поуп Озборн.

Књиге јесу краће по садржају (око седамдесетак страница по књизи), али сам прочитао више њих. Барем сам се потрудио🙂 Знам да су ове књиге некако детињасте, али има нешто занимљиво у њима. Можда ће се и Вама допасти 🙂

Прва књига – „Диносауруси пре мрака”

Џек и Ени су брат и сестра који живе у Пенсилванији у Жапчевом Рукавцу. Џек има осам и по година, а Ени седам. Ени је волела да измишља ствари, а Џек више да учи и чита књиге.

Волео је праве ствари, ствари које постоје. Док су се једног дана играли у шуми, Ени се глупирала наоколо и правила се да бежи од чудовишта.

Док је бежала, видела је степенице од канапа на једном високом дрвету. Ове лествице су водиле до неке кућице на дрвету. Ени се одмах попела, а Џек ју је одоздо дозивао.

Није хтео да се попне, али чим му је Ени рекла да је кућица пуна књига, он је одмах полетео. Попео се и није веровао кад је видео колико књига има унутра. Џек је узео једну о диносаурусима из праисторије. Отворио је страницу на којој је била слика са разноразним диносаурусима и рекао: ,,Како бих волео да одемо тамо“. Одједном су осетили ветар и да се кућица помера. Као да су били у машини за веш док је укључена центрифуга. Када се то завршило и када су погледали кроз прозор, видели су да су се нашли на слици из књиге, а слика Жапчевог Рукавца је била у књизи. Док је Џек размишљао како да се врате и како су дошли ту, Ени је нашла новог пријатеља, трицератопса, кога је назвала Хенри.

Џек се уплашио, али му је Ени показала да је Хенри питом. Џек јој је рекао да остави Хенрија и да крене за њим. Пошли су даље. Успут су нашли златни медаљон на коме је било слово М. Док су шетали, размишљали су како ће се вратити кући, јер су морали да се врате кући пре мрака. Замало да постану ручак осталим диносаурусима, али их је Хенри спасио. Одвео их је у кућицу.

Док је Џек покушавао да нађе решење, Ени је почела да плаче. Била је много тужна и рекла је: „Волела бих да смо кући”. И опет је почела центрифуга и стигли су у Жапчев Рукавац. Нису имали времена да схвате шта се десило. Морали су да потрче кући како би стигли пре мрака.

Не мислим ништа посебно о овој књизи, а ни о другима из овог серијала. Ова књига је занимљива, иако су главни јунаци много млађи од мене. Упркос томе, било ми је занимљиво њихово дружење са диносаурусима. Клинци су занимљиви. Поготово ми је интересантан Џек који толико воли књиге. За разлику од мене 🙂 Више сличности имам са његовом сестром. Одушевило ме је то што се она не боји ничега, а посебно ми се допала радозналост коју испољава у свакој ситуацији.

Препоручујем ове књиге свима зато што немају описа надугачко и нашироко, а пропутује се и види много тога.

Пронађите било коју од ових књига и уживајте 🙂

Стефан 7/1

(шк. 2012/2013.)

º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º   º

БУЂЕЊЕ ТИГРА – Кејт Дикамило

Његош 6/3

(шк. 2012/2013.)

Књига коју бих препоручио својим друговима да је прочитају зове се „Буђење тигра”, а написала ју је Кејт Дикамило. Ову дивну књигу код нас је објавила Издавачка кућа „Моно и Мањана” 2011. године, а у Америци је објављена још 2001. године.

Катрин Елизабет Дикамило, широм света позната као Кејт Дикамило, рођена је 25. марта 1964. године у Филаделфији, главном граду америчке државе Пенсилванија (званична туристичка страна). Још као девојчица је имала проблема са плућима, па се са мајком и братом сели у мало место Клермонт у америчкој држави Флорида како би јој се побољшало здравствено стање. Њена мајка је била учитељица по занимању. Нажалост, отац није дошао да живи са својом породицом. Започето школовање је довршила у Флориди, где је завршила и факултет. С 30 година се преселила у Минеаполис (званична страна) у америчкој држави Минесоти. Можда ће вам бити занимљива страна: Истражуј Минесоту 🙂 У овом граду почиње њена успешна књижевна каријера.

Kate DiCamillo

(званична страна)

• Биографија Кејт Дикамило
• Књижевно дело Кејт Дикамило
• Кејт Дикамило (Схоластик)

Ова савремена америчка дечја књижевница је за своје књижевно дело добила бројне награде. Поред овог романа по коме се планира снимање у 2013. години, у свету је позната по делима која су такође претворена у филмске сценарије:

• Све због Вин-Диксија

Према овој књизи је 2005. године снимљен филм. Филм можда није оцењен високом оценом, али га вреди погледати: филм (ИМДб).

• Прича о мишу званом Десперо

По овој књизи је снимљен цртани филм. О филму можете више прочитати и погледати на страни енглеске Википедије и на страни „Студија Универзал”.

Књига је веома тужна, али када сам мало размислио, схватио сам да је и поучна. У многим ситуацијама, а посебно размишљањима, главног лика пронашао сам себе. Зато бих желео да и ви прочитате ову књигу.

Радња се дешава на Флориди, а главни лик је дечак по имену Роб. Ова књига описује његово одрастање и тешко детињство. Рано је остао без мајке, што је тешко поднео. Своја осећања потискивао је у себе тако да није чудно што је постао тужан и усамљен дечак. Од велике туге добио је осип по ногама и сва деца су мислила да је у питању нека заразна болест. У школи су га задиркивали и малтретирали зашто су мислили да је чудан. Његов живот је почео да се мења када је упознао девојчицу по имену Сикстина. Она је била много слободнија од њега, али је он ипак у њој пронашао сродну душу. Било им је тешко у почетку, али су ипак успели да се спријатеље. Своје животе су довели у опасност када су ослободили једног тигра. ТИГАР је живео у кавезу, а Робов отац је добио задатак да га убије.

Смрт тигра је довела до тога да Роб и Сикстина избаце сву тугу и бес. Роб је схватио да је и његов отац веома тужан, али да га воли највише на свету и да му је он најбољи пријатељ. Све што је важно за живот налази се баш у последњем пасусу ове књиге коју ћу дуго, дуго памтити:

„Лежао је на кревету и размишљао о будућности, а напољу, иза његовог кревета, малени неонски знак Звезде Кентакија дизао се и спуштао, и опет дизао и спуштао, храбро се надмећући са моћним сјајем излазећег сунца”.

Тешко је кад се остане без родитеља, али време лечи све. Све тешкоће у животу се лакше поднесу уз пријатеља. Томе ме је научила ова књига и мој вршњак Роб. Ко од вас одлучи да прочита ову узбудљиву књигу постаће богатији за нека нова сазнања.  

Његош 6/3

(шк. 2012/2013.)