ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК АТЛАНТИДЕ – Александар Романович Бељајев

6 јун

Татјана 8/3

___________________________________________________________________________________________

Драга моја наставнице, коначно сам стигла да напишем препоруку. Надам се да ми не замерате што је само једна. Планирала сам више, али обавезе ми то нису допустиле.

Морам Вам признати да сам ову препоруку радила нешто више од три сата, јер сам јако уживала у овом роману, толико да ми је један од омиљених 🙂 Надам се да ћу ових дана стићи да Вам донесем још неколико 🙂 Уједно се надам да ће Вам се свидети, јер сам се коначно вратила на писање препорука, што нисам радила током распуста. Надам се да ћу већ сутра чути Ваше утиске и савете 🙂

Татјана

ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК АТЛАНТИДЕ

Александар Романович Бељајев

Па, за почетак вам морам признати да је ово један од најквалитетнијих и уједно најбољих романа које сам икада прочитала. Његова је величина сакривена до скоро самог краја приче, која тек тада почиње да показује своју чар. Ово дело је невероватно добро написано и преточено у једну изузетну причу, у причу о древној цивилизацији која је за све нас веома занимљива и тајновита.

1

Али, пре него што почнете да читате ово дело, морам вас упозорити на једну ствар. Па, ако нисте љубитељ борби и ако не подносите крвопролиће, онда су то две ствари 🙂 Желела сам да вам кажем да, иако ово дело има само 153 странице, јако је тешко и не могу рећи незанимљиво, али у почетку не привлачи превелику пажњу и то се наставља скоро до краја. Баш су зато многи и одустали од читања овог романа још на почетку. Мали је број оних са челичном вољом и обећањем датом себи да ће сваки започети роман прочитати до краја, међу којима сам и ја, који су сазнали истину о целом овом делу. Одузело нам је дах и оставило без речи. Јер, ово је дело попут цвета. Треба чекати до момента пре самог краја, када процвета и када је најлепши.
Сада, када то знате, одаћу вам неколико детаља о роману, уједно и зашто некима оно пада тако тешко. Наравно, и даље ћу вас држати у неизвесности 🙂

За почетак бих вам нешто рекла о великом човеку кога јако поштујем и стидим се што се раније нисам упознала са његовим делима. На сву срећу, знате како кажу – никада није касно. И то важи за све.

2

Александар Романович Бељајев рођен је 16. 3. 1884. у Пушкину, у Русији. Био је један од најзначајнијих и најпопуларнијих совјетских аутора научне фантастике и авантурустичких романа. Међу делима које је написао нашла су се и седам романа од којих је већина научнофантастична, а ја сам до сада прочитала само један. Утешно је то што сам заиста одушевљена и стварно мислим да је био један јако надарен писац. Сама чињеница да његова дела још увек живе сасвим је довољна да остави изузетно јак утисак на љубитеље књига. Што се тиче Бељајевог школовања могу вам рећи да је дипломирао на Петербуршком универзитету. Променивши низ занимања, од 1925. године посветио се писању и објавио је бројна дела. Његов живот се, нажалост, угасио 6. 1. 1924. године.

Оно што ме је привукло код овог романа од момента када сам га узела са полице библиотеке јесте управо наслов. Био ми је јако занимљив јер сам претпоставила да се мора макар и мало радити о Атлантиди. А она је изузетно занимљива и увек ће, нажалост, остати прекривена велом тајне за све нас.

Укратко, чак се ни данас не зна да ли је Атлантида постојала или је само легенда.

О њој знамо из Платонове приче о Атлантиди. Платон нам је уједно оставио и белешку о томе где се налазила. Из његове приче наводи се да се налазила у близини Гибралтара.

3

Кажу да је била изузетно плодна јер ју је запљускивало топло море, а вода је пресецала изузетно плодне равнице. Прича се да је била изузетно моћна и богата цивилизација, у чијем је главном граду низ вила и двораца био изграђен од злата и сребра, а опасавали су их бронзани зидови.

4

Чак се и у Бељајевом роману појављује прича да су, док је Атлантида била јако развијена цивилизација, народи у Европи и даље живели у каменом добу. Атлантида је господарила делом света у коме се налазила, што се могло видети и из романа. Као и чињеница да је имала јако велику моћ и над удаљеним земљама.

Међутим, како Платон наводи, „једног ужасног дана и једне ужасне ноћи, Атлантиду је прогутало море!” Верује се да она сада почива спокојна на дубокоме морском дну. Од тада па све до данас, о Атлантиди је написано око 20 000 књига, а ова је само једна од њих. Заиста, Атлантида је одувек била, а верујем да ће и остати, једна велика и запањујућа мистерија прекривена велом неизвесности…

5

А сада да коначно мало попричамо о роману. Пре тога – поглавља 🙂

ПРВИ ДЕО: Како је откривена Атлантида

– Подводна експедиција;

– Атлантида и Мери;

– У трагању за Атлантидом;

– Неочекивана помоћ;

ДРУГИ ДЕО: Последњи човек Атлантиде

– Предговор;

– Атлантида;

– Сел;

– Гуан-Атагуераган – цар Атлантиде;

– Адиширна-Гуанч;

– При светлости звезда;

– Празник Сунца;

– Акса-Гуам и Ата;

– У чаробном кругу;

– „Млада змија”;

– У старим окнима;

– Ацро-Шану и Крицна;

– Устанак робова;

– Крај устанка робова;

– Погибија Ате;

– Осуђени;

– Крилати змај;

– „Златни век”;

– Пропаст Атлантиде;

– Брод мртваца;

– Последњи човек Атлантиде.

Не желим да вам кажем много о овом роману, то јест, о његовој радњи. Јединствена је и немам намеру да вам све одам. Одаћу вам само мало, тек толико да знате о чему се овде уопште и ради. Али заиста, не очекујте много!

🙂 🙂 🙂

Као што сте управо могли видети, роман има два дела. У првом делу се говори о богатом и похлепном пензионисаном ратном трговцу, господину Солију и његовом савезнику, професору Ларисону. Господин Соли тражи начин да потроши свој новац након пензионисања, јер нема наследнике. И погађате шта је урадио 🙂 Одлучио је да финансира потрагу за Атлантидом – изградњу подморница, раднике, ископавања… Године су пролазиле и новац је нестајао брже него што је очекивао.

6

Јавност се дивила Солију и бодрила га, али сада га је прозвала лудаком. На прагу одустајања, професор Ларисон је ипак убедио Солија да наставе. И после неочекиване помоћи, Атлантида је пронађена.

7

Соли је поново постао вољен у јавности и сада легенда, а блага Атлантиде су се поделила.

8

И то је крај првог дела, који има свега двадесет страница. И управо се ту многи саплету. Нико не очекује да ће се Атлантида тако брзо наћи. И сама сам очекивала да ће Солијева мукотрпна потрага потрајати све до краја романа. Али се ту управо види ауторова величина, која је тек почела да се назире.

И онда, изненада, долазимо до тог неочекиваног, другог дела. Ни сама нисам могла претпоставити шта ће ме ту чекати. Управо две трећине овог дела натерају многе да одустану.

Нећу вам рећи о чему је реч у другом делу. Нећу чак ни да вам одам зашто некима већина другог дела пада тешко и изазива им досаду.

Рећи ћу вам да са овим делом и те како сада има везе покојни професор Ларисон. Знам, збунила сам вас 🙂 Драго ми је 🙂

Рећи ћу вам ипак неколико ствари, јер неизвесност може излудети човека када је велика.

У другом делу говори се о самој Атлантиди и њеним становницима. О цару Атану-Атагуерагану (да, знам то име напамет 🙂 ) који жели да застраши све владаре потчињене Атлантиди и покаже им њену моћ.

О подмуклим свештеницима који имају огромну тајну која би их коштала главе када би је цар открио. У ствари, две 🙂 Прву вам, наравно, нећу одати, али рећи ћу вам да се налази у поглављу са врховним свештеником Ацро-Шануом и његовим учеником, Крицном.

Друга је та да свештеници, обузети мржњом према цару, желе да убеде његовог брата Келецу-Ашинацака (да, и то име знам напамет, као и сва остала 🙂 ), цара Атцора, царства потчињеног Атлантиди, да је он наследник Атлантиде, а не његов брат и покушавају да га наговоре да га убије.

Такође, ово је прича о забрањеној љубави. Како о љубави између принцезе Сел и роба, Адиширне-Гуанча, тако и о сину свештеника Акса-Гуаму који диже робове на устанак и ропкиње Ате, Адиширнине сестре.

Видећете и сами, ово је прича о Атлантиди која не само да је растрзана између племства и робова који дижу устанак, већ и о природи која је послала јаке ветрове, олују, таласе, ерупције вулкана и само појачала земљотресе који су већ неко време мучили Атлантиду. Као да се све окренуло против ње.

9

И покушаји бекства били су застрашујући, јер су многи остављени, скоро сви робови, а и оне који су кренули, и робове и племиће, чекао је дуг и опасан пут кроз узбуркане таласе.

А само је један човек преживео. Само је Адиширна-Гуанч преживео и стигао до Европе и почео да учи ту заосталу цивилизацију, која је још увек живела у каменом добу. Само је још он Атлант. Он је последњи човек Атлантиде.

10

Рекла сам вам да ће ово дело бити добро. Надам се да вам се свидела моја препорука.

Ваша,

Татјана

(шк. 2014/2015.)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: