СПАСАВАЊЕ ФРАНЧЕСКЕ – Мелина Маркета

18 апр

М. Ћалић 8/3

_____________________________________________________________________________________

„Спасавање Франческе” је један од најзанимљивијих романа које сам прочитала и стога ми је баш драго што ћу га баш вама препоручити и поделити своје утиске са вама. Док сам читала овај роман било ми је јако узбудљиво и била сам одушевљена зато што никако нисам могла да предвидим догађај који следи. Тиме ми је ауторка овог романа, Мелина Маркета, најбоље показала да је живот непредвидљив и да је исто то морала да схвати и Франческа Спинели, главна јунакиња.

Но, прво ћу вам представити Мелину Маркету јер је овим романом показала милионима читалаца широм света колико је добра књижевница и колико много вреди. Веома је занимљива, баш као и њен роман. Па да почнем 🙂

A

Мелина Маркета рођена је 1965. године. Живи у Сиднеју, једном од највећих градова Аустралије и уједно граду у коме се одвија радња њеног романа „Спасавање Франческе”. У том истом граду ради као професорка. Занимљиви део чини њено школовање. Током школовања имала је много успона и падова, баш као и велики број ђака. Али тешкоће у савладавању вештине читања и писања веома су утицале на њено самопоуздање и мотивацију за даљи напредак. Утицале су у толикој мери да је са петнаест година одлучила да напусти школу. Знам, и ја мислим да је то грозно! Потом је завршила курс у Пословној школи и обављала различите послове. У двадесетој години почела је озбиљно да се бави писањем и то ју је подстакло да се врати на Аустралијски католички универзитет. Занимљиво је то што је на њему и дипломирала. Ето, није све испало толико лоше! Њен први роман „У потрази за Алибрандијем” је објављен 1993. године и постигао је огроман успех. Добио је мноштво књижевних награда и признања. Није ли то невероватно? Замислите само како је била срећна! Девојчица, чије је самопоуздање било нарушено и уздрмано због вештине писања, добила је толико награда и признања за свој књижевни рад и то већ за први роман! Поред тог романа највише се истиче роман „Спасавање Франческе” и управо се он сматра њеним највише награђеним и најпопуларнијим делом, а о томе говори и чињеница да је управо он добио награду за књигу године коју су изабрали старији читаоци Аустралијског савета за дечју књигу. Шта кажете? Није ли стварно занимљива и невероватна ова прича? И ја мислим да јесте, а ако вам се она свидела, тек да видите представљање њене књиге! Укратко ћу вам препричати радњу романа.

Франческа је кренула у „Свети Себастијан”. То је претежно мушка гимназија која се налази у центру града и која је први пут откако постоји отворила врата за девојке у једанаестом разреду. У „Светој Стели”, Франческиној старој школи, постоји само десет разреда и већина њених другарица сада иде у Пијеву вишу гимназију, али Франческина мама то није хтела да допусти јер, како каже, девојчице из те школе излазе са ограниченим могућностима. А она није одгајила Франческу да би имала ограничења. Међутим, њена мама не схвата да је управо она главни ограничавајући фактор у животу своје ћерке. Франческин брат Лука похађа пети разред у „Себастијану”, па њена мајка сматра да ће то за све њих, дугорочно гледано, бити добро решење. А тата се слаже са тим, пошто се у њеној породици нико никада није претварао да мама не доноси све одлуке. Њих је тридесет девојака у „Себастијану”. Њима је место у школама саграђеним специјално за њих или у мешовитим школама. „Свети Себастијан” се, по њеном мишљењу, само фолира да је мешовит јер има одвојен ве-це. Све остало је мушко и Франческа зна шта мислиш о томе ако си девојка. Живот из снова, зар не? Седамсто педесет момака и тридесет девојака? Али, у стварности, то је као да живиш у огромном акваријуму или да не постојиш. Осим тога, мораш да стекнеш потпуно нове пријатеље након што си четири године живела у удобном малом склоништу. То Франчески страшно недостаје! Њене старе пријатељице поготово. Што је још горе, код куће је тотални распад, и то баш сада када се заљубила и када јој је подршка најпотребнија. Мајка јој се разболела, тачније, пала у депресију, отац се уопште не сналази у улози нове мајке, а млађи брат Лука страшно пати због свега тога.

Интересантно, не можете рећи да није.

Ево сад, кад сам вас заинтересовала, да вам представим и ликове.

Screenshot_2013-05-29-18-11-49

Франческа је главна јунакиња. Има шеснаест година и не може да поднесе велике промене које су је снашле. Приметила је да, кад је другарица Шивон сваки пут спомене, настоји да је покопа и она има жељу да јој врати истом мером. Али не може јер би јој тако ставила до знања да јој је стало до њеног мишљења. Франческина теорија је да се треба држати по страни и да то нема везе са страхом нити стидљивошћу. По њеном уверењу, људи мрзе промене и више него ишта мрзе оне који покушавају да мењају ствари. Њена мајка је толико пута наљутила да је исто толико пута желела да се дистанцира од ње. У Франческиној глави је она због тога само Мија. Сви њени пријатељи је зову Франсис. Своју је некадашњу школу „Свету Стелу” волела. Волела је блискост у њој јер су све ученице биле из истог краја, а у „Себастијану” уопште нема осећај заједништва. Град је превелик, а школа је као острво на његовом ободу. Острво пуно деце из свих крајева Сиднеја, уместо из само једног. Ништа их не повезује, нема јединствене културе нити јединствене друштвене групе. Франческа апсолутно нема идеју о томе шта ће да буде кад порасте и то је излуђује. Предомислила се барем сто пута! Волела би да може само једном све да сагледа; да може да види даље од следећих пет минута, али никада није била кадра да то учини. „Светог Себастијана” мрзи јер је то место на коме су ретка места где човек може да предахне, а да га цео свет не гледа. Осим тога, недостају јој девојке из „Стеле” да јој кажу шта је, да јој кажу да је мила, фина и предусретљива и одана и да је безопасна и да је дивно имати је у друштву. Мрзи и часове драме које има четири пута недељно код професора Ортлија који свакога часа пушта музику. Најгоре је то што сви стално само гледају у њега и што нико никад осим њега не игра. Ноћна мора! Франческа воли један парк близу школе јер је пун живота: „Зелени” пропагирају своје ставове, љубавници показују своја осећања љубећи се на трави, јапански туристи се сликају испред фонтане и катедрале. У одређено доба дана у њему се нађу неки ђаци из „Себастијана” те се Франческа осећа релативно спокојно. Али сав спокој који је осећала раније нестао је када се заљубила. То јој даје још један разлог да замрзи Мију јер је она ипак особа са којом у току дана највише разговара. То је оно шта јој највише недостаје. Мисли да је депресија њихов заједнички проблем. Ако Мија не може ујутру да устане из кревета, сви се осећају тако. Њено ћутање је постало и њихово и то их све заједно прождире.

Вилијам Тромбал је њена симпатија и она толико жели да је он не привлачи да је изненађена чињеницом да је, у ствари, толико привлачи. Понекад, кад дође кући, убећује себе да само романтично доживљава свакога ко је с њом проговорио, али онда наредног дана њега сретне и срце почне убрзано да јој куца, тако да више не може да се заварава. Његов глас и његови покрети чине га посебним. Франческу просто опчињава звук његовог гласа. Боре на челу, израз лица када се насмеши и начин на који се сав озари кад прасне у смех. Франческа се осећа суморно због чињенице да јој се баш он свиђа. Током викенда на њега помисли хиљаду пута. Тада је пресрећна, али је гризе савест. Мисли да не би требало да буде тако. Не док се Мија осећа онако грозно и док је депресивна и запуштена. Због тога Франческа мрзи себе из дна душе. Али сви ти догађаји који су јој били донедавно непознати и необични сада су јој постали део свакодневице. Њена јутра почињу полако да се мењају. Не догађа се ништа изузетно пријатно или узбудљиво, али када стигне у школу, мучно осећање с којим се буди сваког јутра – нестаје. Не задуго, али довољно дуго да јој помогне да преживи дан – некако. Франческа се, упркос проблемима, невољама и непријатностима, није предавала и није допуштала да је ишта обори. Било јој је тешко, али живела је за дан када ће поново видети Мију насмејану, када ће је Вилијам приметити, када ће имати нове дивне пријатељице… И таман када јој је све дозлогрдило и када је желела да одустане и побегне од свега, догодило се толико промена. Промена набоље. Све оно што је прижељкивала толико дуго, десило се. Мија је била много боље, схватила је да ће поред себе имати дивне пријатељице и Вилијама. Наравно да је била ван себе од среће. А ко и не би!? Управо због те своје упорности, издржљивости и непоколебљивости постала ми је омиљена јунакиња романа.

Мија је Франческина мама коју некада ниси могао да одвратиш од замисли да ујутру рано пусти неку енергичну песму и пробуди кућу или у купатилу остави поруку у којој од Франческе тражи свакога дана да уради нешто шта је плаши. Предаје комуникације на Технолошком факултету у Сиднеју и њени ученици је обожавају. То је била пре него што се разболела. Ако се није свађала са човеком који је у банци упао преко реда, онда је преслишавала неког службеника зато што је био нељубазан. Она се толико пута жалила на особље у локалном супермаркету да Франческа мисли да имају фотографије њене породице с наредбом да их више никада не пусте унутра. Била је као машина која је радила хиљаду ствари одједном и то успешно. Али онда се разболела и изгледала беспомоћно и рањиво. Изгледала је ужасно. Слабашно се смешила и њена кожа изгледала је усхало, очи су јој потамнеле и изгледала је помало старо. Нимало није личила на ону Мију која је сматрала да је злочин ако се из куће изађе без сјаја за усне. Имала је побачај и због тога се нашла у стању у каквом је дуго била. То јој је веома, веома тешко пало. А ту је и скорашња смрт њеног деке и грижа савести што мало времена проводи са Луком и Франческом. Није јој заиста било лако, али је уз помоћ породице и своје упорности успела све да преброди.

Роберт је Франческин тата. Он је грађевинац и због тога је Франчески врло драго. Мија га зове Зидар Боб. Њих двоје се знају још од времена када су били Франческиних година и најбољи су пријатељи. Он је помало незрео и све пријатељице његове супруге се чуде како је могла да остане са њим. Он не даје ни пет пара за то шта причају пријатељи и породица. То је оно шта Франческа воли код њега. Мисли да њен тата једноставно воли оно шта ради и оно шта јесте. Дуго га је кривила за стање у коме је била Мија и називала га слабићем и незаинтересованим за своју жену. Међутим, када га је саслушала, закључила је да је и њему било подједнако тешко и да није лако пролазио кроз тај период.

Џастин Калински је дошла у „Свету Стелу” у осмом разреду и изгледа да још није стекла пријатеље. Свира хармонику и клавир, а Франческа мисли да је то дивно и нешто што је за дивљење. Џастин је јако стидљива и када је момак са тубом, дечко који јој се свиђа, у близини, она поцрвени као булка.

Шивон Саливен је девојка која пријатеље користи као успутну станицу док је неко од момака не позове да изађу. У седмом разреду Шивон и Франческа су биле најбоље другарице, али су их раздвојиле остале ученице из „Стеле”, испричавши Франчески неке детаље који нису нимало занемарљиви. Она пије, на журкама је стално пијана, жели да освоји све момке… Шивон се доказала као одлична пријатељица тако што је, када је Франчески била најпотребнија, била уз њу и подржавала је.

Тара Финко је Франческина другарица којој се сви диве због њених феминистичких ставова. Паметнији момци из „Себастијана” је гледају са одушевљењем, док је ови други називају дежурном будалом. Она мисли да ће у школи моћи да оснује женски покрет, али девојке беже на километар када је виде како долази. И она се нашла уз Франческу када јој је била најпотребнија и доказала се као одлична другарица.

Ева Родригез је девојка из средње школе „Перпетуе”. Девојке из „Перпетуе” иду за њом као пилићи за квочком. Ева је природно опуштена и допадљива и заштитнички настројена према девојкама из свог друштва да Франческа најчешће пожели да буде једна од њих. Филипинка је и стално је окружена момцима.

Томас Маки је типични представник већине дечака у Франческином разреду, који имају надимке као што су Слина и Смарач и носе их са поносом. Понекад покушавају да буду иронични, па тако, на пример, момка који нема појма апсолутно ни о чему зову Ајнштајн. Тара Финки има теорију да је Томас Маки као беба неколико пута пао на главу. Носи фармерке спуштене на кукове, извучену кошуљу, боксерице дречавих боја које се јасно виде сваки пут кад се сагне, што је веома често. Франческа је сигурна да он проводи сате испред огледала покушавајући да постигне онај разбарушени изглед, популаран међу сурферима и скејтбордерима у „Себастијану”. Он је и окрутан. Једном је Џастин Калински налетела на њега па му је љубљени дискмен пао на под, због чега је почео да је назива глупом кравом. Томас Маки стално гласно подригује у учионици и понекад покушава тако нешто да отпева. Често пушта гасове. Смрад је понекад до те мере неподношљив да Франческа хоће да се угуши. Не извињава се због тога нити се осећа неугодно. Да је у „Светој Стели” то урадила нека девојчица, била би изопштена до краја живота. Франчески је прирастао за срце јер је, упркос одбојном понашању, јако фин и она не може да то не примети. И свиђа јој се како игра. Полази му за руком да изведе крајње необичне покрете и да то изгледа добро.

Лука је Франческин млађи брат. Он иде у пети разред и ученик је „Светог Себастијана”, баш као и она. Веома је емотиван, на Мију, мисли Франческа. Углавном се њих двоје не враћају заједно кући јер он има пробу хора или фудбалски тренинг. Франческа мисли да је Лука једно од оне благословене деце. Невероватно је сладак, паметан и има анђеоски глас, због чега и пева у хору. Он жели да сви буду задовољни и мрзи сваку врсту сукоба. Обожава Франческу и једино се свађају око даљинског увече.

Вилијам Тромбал је вођа братства у дванаестом разреду. Он је један од оних који умеју да засуку рукаве и буду практични. Увек је натмурен и делује мало напето, а Франческа мисли да није нимало одушевљен присуством девојака у школи. Франческина бака познаје његову баку по којој је полу-Италијан. Франческа мисли да има јако чудно лице: оштре црте и невероватно бео тен, што тако одудара од оног жбуна црне косе. Лука би желео да буде као он. Он је човек од мало речи. Погледи су му дуги, паузе бесконачне и увек размисли пре него што нешто каже. Самопоуздан је, озбиљан и искрен и Франческу нервира то што све то примећује код њега. Када је пољубио Франческу, она тај пољубац није могла да избаци из главе. Пољубац није права реч којом се то може описати јер она мисли да је Вилијам доживљај, нешто посебно.

Џими Хејлер је један момак са којим Франческа похађа часове физике. Он малтретира људе тако што непрестано прича – то је његов вид мучења. Зна одлично како да улије страх у нечије кости. Он је као темпирана бомба која само што не експлодира. Највулгарнији је момак којег је икада упознала. Опседнут је фантастиком и полуди кад неко не прави разлику између фантастике и научне фантастике, али Франческа мисли да је у души јако усамљен, као и она.

Анђелина је Франческина рођака. Мија и она се одлично слажу, иако је разлика између њих десет година. Анђелина се удаје и Франческа ће јој бити деверуша. Њена браћа су увек говорила у шали да ће њен муж морати да буде светац. Док је била тинејџерка, стално је бежала од куће и долазила код Франческиних.

Франческина бака је добра пријатељица Вилијамове баке. Помало је љубоморна на њу јер зна да прави боље гурабије. Једном месечно она окупља код куће чланове своје молитвене групе. Тата је једном приликом послао Франческу на боравак код баке због Мије и она је била ту две недеље. Помогла је баки око тог окупљања, и да, потребна је читава вечност да се направи кафа за двадесеторо људи.

Занимљиви су, нису ли? Знам да јесу.

Омиљени део у роману ми је без сумње био онај у коме Франческа и Лука иду у камп на три дана. Три дана без проблема, туге, стреса… Звучи савршено, зар не? И те како. Франческа је тамо упознала људе с којима никада није разговарала пре. Неки су јој рекли да су мислили да је уврнута или да први пут виде како се смеје. Она се барем на тренутак осећала као најпопуларнија девојка у кампу. А онда су је питали да ли може да их упозна са Шивон или Евом. Било јој је јако забавно и јако се лепо провела. Стално се смејала. Ту су били и професори и Вилијам и „hear bear”, девојке које су призивале духове једне ноћи и препале се, а Франческа им дала савет како да их отерају и буду спокојне.

1361257579341808

Моментално су постале најбоље пријатељице и обећале јој бесплатно фризирање. Било јој је стварно дивно током целог тог поглавља и осећала се њена велика срећа у свакој речи. Вилијам и она су много времена провели заједно и водили дуге разговоре. Када се све то завршило, Франческа је пожелела да возач окрене аутобус и да остатак живота проведе у атмосфери која је владала тих последњих неколико дана. У атмосфери смејања, ослобађања света од зла, фолк песама, јахања на пријатељевим леђима, играња хип-хопа, лудовања, слободе, безбрижности. И највише од свега – у атмосфери заборава.

1

Звучи баш занимљиво, зар не?

Препоручила бих вам овај роман јер је јако поучан и јер се за кратко време научи много тога. Упозна се живот неких потпуно непознатих људи са другог континента. Због ишчекивања срећног краја и осмеха који га прати. Надам се да ћете га прочитати 🙂

Поздрав!!!

М. Ћалић 8/3

(шк. 2014/2015.)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: