ДЕЈВИД КОПЕРФИЛД – Чарлс Дикенс

18 апр

М. Ћалић 8/3

_______________________________________________________________________________________________________________________

Пре него што почнем са препоруком, волела бих да поделим са вама да је мој омиљени писац управо аутор овог романа, један једини, јединствени и непоновљиви Чарлс Дикенс. Прочитала сам многа његова дела и сваком новом прочитаном страницом, сваким новим прочитаним делом бивала сам све одушевљенија садржајем који је његов ум пренео на папир. Мислим да је један од најмудријих и најзначајнијих људи деветнаестог века и зато бих волела да са пуном пажњом прочитате занимљиву белешку о њему коју сам вам припремила.

Чарлс Дикенс је рођен 1812. године и један је од најзначајнијих енглеских романсијера свих времена. Велика и заслужена титула, ако мене питате. Занимљива је чињеница да његова популарност траје од његове двадесет и четврте године када је објавио „Пиквиков клуб” и да се пламен те његове популарности није угасио ни данас, у 21. веку.

9

Чарлс Дикенс је велики хумориста и писац кога читаоци памте по живим и упечатљивим ликовима које је насликао. Сваком лику посветио је пуно пажње и исто толико обратио пажњу на сваки детаљ да је то заиста задивљујуће. А још занимљивије је то што нека његова дела садрже и аутобиографске елементе. „Велика очекивања”, роман који је објавио 1860. и 1861. године, био је објављен у његовом часопису „Током целе године” у недељним наставцима и он садржи највише аутобиографских елемената. У ,,Великим очекивањима” је постигао највиши степен оригиналности – маштовитим, а истинитим и поетичним, а хумористичним начином писања. И баш тај његов специфичан начин писања га је истакао и донео му популарност тада јер се издвајао из начина писања тог времена. Најзначајнија и најпопуларнија дела која је написао су:

  • „Дејвид Коперфилд”,
  • „Пиквиков клуб”,
  • „Оливер Твист”,
  • „Николас Квимби”,
  • „Велика очекивања”,
  • „Стара продавница реткости”,
  • „Мартин Чалзвит”,
  • „Приповест о два града”,
  • „Мала Дорит”,
  • „Домби и син”,
  • „Наш заједнички пријатељ”,
  • „Суморна кућа”,
  • „Чврчак на огњишту”,
  • „Божићна прича”.

Сигурно су вам неки од ових наслова познати.

Наравно, по неким његовим делима, као што су нама најпознатији „Оливер Твист” и „Божићна прича”, рађени су филмови који су постали јако, јако популарни и чија је гледаност огромна. А још један доказ његове велике популарности и заинтересованости за његова дела је и чињеница да су сва преведена на готово све светске језике.

Шта кажете?

Занимљиво и невероватно, зар не?

И ја мислим да јесте, а ако вам се то свидело и ако сте уживали, уживаћете и у кратком представљању романа који сам вам спремила.

10

Чарлс Дикенс представља читаоцима свих старосних доба класичну и потресну причу о Дејвиду Коперфилду. Од смрти Коперфилдовог оца пре Дејвидовог рођења, преко поновне, погрешне и несрећне удаје његове мајке у чијем опису, нажалост, не постоје лепе речи и њихова употреба је немогућа, до проналажења љубави његовог живота, његове највеће подршке и његовог највећег ослонца, Чарлс Дикенс открива љубавне патње, надања, очекивања и пријатељства у животима обичних људи. Успоне, падове и једну велику истину – живот никога не мази, уопште није лак и никада, али никада не можемо знати шта ће нам донети.

Запањујуће?

И ја мислим да јесте, чак и више него запањујуће.

А знам да сте нестрпљиви и да једва чекате да вам представим ликове. Дакле, почећу од главног лика.

Дејвид Коперфилд је рођен у петак у поноћ. Рођен је у малом граду Бландерстону, у Сафоку, у Енглеској. Његов отац је умро шест месеци пре његовог рођења. Он је човек који одлично зна какав је живот и који је то, нажалост, сам морао да научи и да се бори како зна и уме. Прочитаћете и ускоро шта му се све дешавало, како је био суочен са страшним странама живота које су му биле наметнуте, како је добијао и губио и, на крају, како је он изашао на крај са њим.

Господин Мердстон је строг Дејвидов нови отац. Упознао је његову мајку у цркви и стално је прекоревао када год би желела да пружи Дејвиду љубав. Код њега је љубав била забрањена, а изливи нежности кажњавани батинама. Дејвиду се уопште није свидео. А коме и би? Зар је лоше пружати љубав и то у великим количинама? Дејвид је због њега постао центар поука о строгоћи које су биле намењене његовој нежној, крхкој мајци. Постао је штап којим је његов очух тукао његову мајку сваки пут када би изговорила неку лепу и нежну реч.

7

Господин Мердстон

Госпођица Бетси Тротвуд је тетка Дејвида Коперфилда. Једном је била удата и јако се разочарала у мужа који је чак, једном приликом, покушао да је избаци кроз прозор на трећем спрату. Због тог догађаја њих двоје су се видели на суду. Бетси је добила парницу, исплатила га и он је отишао у Индију, далеко, далеко од њеног погледа који се много променио. Госпођица Тротвуд се никада више није удавала. Веровала је да би све жене могле да успеју у животу и да би успеле да немају мужеве. Желела је да Дејвидова мајка роди девојчицу и да она сама гледа порођај. Мајка Дејвида Коперфилда је стално плакала, а госпођица Тротвуд је, уместо да је утеши и смири коришћењем неке лепе речи, почела да је прекорева и ставила је вату у уши како не би слушала више ту буку, како ју је она назвала. Да ли и ви мислите да је грозна? Ко би волео такву особу или, још боље питање, ко би волео и желео такву тетку? А када је видела да новорођенче није девојчица, само се покупила и отишла и никада се није вратила. Како себична особа! Али време је желело другачије и живот се постарао да се догоди сусрет тетке и Дејвида. Нерадо, јако нерадо, примила је Дејвида у свој дом. Ипак, чинило се да је време урадило свој задатак и да је учинило мање себичном и брижнијом особом. Прво је наредила својој слушкињи Џенет да спреми Дејвида и дотера га за ручак са њом, а када су ручали заједно, пажљиво је слушала све његове одговоре на њена питања, која су била везана за то како се живот старао о њему и његовој мајци. Тихо је слушала и повремено изговарала: ,,Господе Боже!” Помогла је Дејвиду и то много, на чему јој је он био неизмерно захвалан. Једна од помоћи које му је пружила је било и школовање које му је заиста било од велике помоћи у животу. А што је најлепше, изгрдила је и понизила господина Мердстона и његову сестру онако како само тетке умеју 🙂

6

Госпођица Бетси Тротвуд

Дејвидова мајка је једна брижна и плашљива жена. Плашила се свог порођаја јер је мислила да ће умрети и неће пазити своје новорођенче, те је стално плакала. А плач јој је постајао све већи јер је уз њу тада у том тренутку била госпођица Тротвуд. Упркос свим њеним страховима и сузама, остала је жива и родила здравог дечака. О, и била најсрећнија жена на свету! Волела је Дејвида више него ишта. Када је био мали, толико га је мазила и пољубила би га чим би га видела. Због тога Дејвид има јако пријатна сећања на своје рано детињство. Али, све се то променило када се појавио господин Мердстон. Тада је морао да се задовољи само једним пољупцем у образ дневно. А када је видела штап у руци свог новог мужа, умало се није онесвестила. Да би спасила Дејвида, послала га је у школу у Лондону. Када је родила дете господину Мердстону, разболела се. Сваким даном је била све горе и горе и на крају је умрла. Жалосно, знам, али је још жалосније то што је Дејвид сазнао на свој рођендан и што је тада уједно била и сахрана. Замислите само како се осећао!

Госпођица Пеготи је служавка Дејвида и његове мајке. Дејвид се најбоље сећа њених образа црвених као јабука. Заједно са његовом мајком га је размазила и пуно волела. Ни она није волела његовог очуха Мердстона нити је била много срећна што је тако брзо и утицајно ушетао у њихове животе.

5

Госпођица Пеготи

Хем је висок дечак коврџаве косе попут овчије вуне. Он је Пеготин рођак којег је Дејвид упознао приликом двонедељне посете Пеготинима. Хем је био издржљив и диван, а то је доказао његов осмех који је играо на његовом лицу док је носио Дејвида кроз масу људи и док му је показивао своју кућу.

Емили је Пеготина рођака. Она је била најлепша девојчица коју је Дејвид икада видео. Насмешила би се и побегла када год би јој се Дејвид приближио. Хема и њу је усвојио Пеготин брат. Сваког дана су се она и Дејвид играли и постали су најбољи пријатељи. Био је сигуран у то да је воли и да ће се једног дана, када буду порасли, венчати.

Господин Пеготи је Пеготин брат и он је, по Дејвидовом мишљењу, један штрокав, али насмејан човек. Нема деце јер се никада није оженио, али је усвојио Хема и Емили. Није ли то тако племенито с његове стране?

Госпођа Гамиџ је удовица партнера господина Пеготија. Он ју је примио да живи с њим јер је била веома сиромашна. Током Дејвидове посете ниједном се није насмејала. Макар једном дневно би јадиковала: ,,Ја сам усамљено створење!” Дејвида је то збуњивало јер је живела у тако раздраганој породици и није схватао зашто мисли да је усамљена.

Госпођица Мердстон је сестра господина Мердстона и грозна је баш као и он. А највећи комплимент који је Дејвид добио од ње је да нема манира. На дан Дејвидовог одласка у Лондон стално је посматрала његову мајку да би се побринула да она не покаже нимало нежности. Види се чија је сестра!

Господин Баркис је кочијаш који је требало да одведе Дејвида у Јармут да ухвати кочије за Лондон. Био је жељан љубави и стално се интересовао за госпођицу Пеготи. Молио је Дејвида да га спомене у неким својим писмима. Био је упоран и оженио се њоме!

Господин Мел је био један од Дејвидових нових учитеља. Никада није био строг према њему. Док су остали ђаци били на распусту, он га је учио.

Господин Крикл је био директор школе који се дивио Дејвидовом очуху. Дејвид је знао да то није добро и био је у праву. Господин Крикл је волео да штипа, удара и шамара дечаке својим штапом. Дејвид у тој школи није имао много среће у љубави, али је убрзо постао најбољи ђак.

Томи Тредлс је био Дејвидов први пријатељ и једна од омиљених мета господина Крикла. Због Тредлса се Дејвид ускоро осећао као део групе јер га је он упознао са осталим ђацима.

Стирфорт је био шест година старији од Дејвида и сматрали су га великим интелектуалцем. Дејвид му се веома дивио и поверио му својих седам шилинга. Међутим, овај их је одмах потрошио на чашћавања и приређивање забава у спаваоници. Иако је директор тукао све дечаке, Стирфорта није дирао никада. Дејвидово дивљење према Стирфорду било је уздрмано само једном – када је испровоцирао непотребно свађу са господином Мелом, због које су га отпустили. У његовим очима га је потпуно искупило то што је рекао да ће се постарати да господин Мел добије новац.

Господин Микобер је био нов Дејвидов старатељ. Господин Мердстон је одлучио да више неће плаћати Дејвидово школовање те га је послао да ради. Прао је винске флаше, лепио етикете на пуне флаше и паковао их у дрвене кутије. Био је то прљав посао у мрачном стоваришту. Једино шта га је развесељавало била је чињеница да живи са тако дивним господином и његовом женом. Али, нажалост, ни ова срећа није дуго трајала. Микобери су били ухапшени због дугова. Тада је Дејвид био принуђен да крене у потрагу за својом једином рођаком – госпођицом Бетси Тротвуд. Да би успео да почне ту потрагу, биле су му потребне информације и новац. То је тражио од своје драге госпођице Пеготи. Послала му је новац и писмо пуно љубави.

Господин Дик је био даљи рођак Дејвидове тетке. Био је јако стрпљив, пријатан човек који је имао велике сиве очи и лепе манире. Глава му је била повијена, не због старости, већ као да је добио батине и још увек се не усуђује да подигне главу. За кратко време Дејвид је постао његов миљеник.

Господин Викфилд је водио правне послове госпођице Тротвуд. На њега су могли да рачунају у препоруци одговарајуће школе. И то је одлично урадио. И не само то, већ му је и широм отворио врата свог дома као смештај током школовања. Великодушан човек, нема шта! Постао је Дејвидов одличан пријатељ и спријатељио се са господином Диком.

Агнес је ћерка господина Викфилда. Зрачила је радошћу и смиреношћу коју Дејвид никада неће заборавити. У њеном друштву се осећао јако пријатно и дружење с њом никада неће заборавити.

Урија Хип је риђокоси високи дечак од петнаест година. Његова риђа коса била је, по Дејвидовом мишљењу, чудна, а његове очи црвене боје још чудније. Изгледао је као скелет. Покушавао је да се додвори Дејвиду говорећи му о својој скромности, али му је постајао све антипатичнији.

8

Урија Хип

Господин Спенлоу и господин Џоркинс су нови Дејвидови шефови. Код њих је добио посао налик адвокатском. За њега је то било дивно јер је сматрао да ће много да научи. И научио је и открио да је веома талентован за решавање неких сложенијих судских спорова. Било му је одлично на новом послу.

Дора је љупка ћерка господина Спенлоуа, у коју се Дејвид заљубио чим ју је упознао. Имала је светле очи и коврџаву косу. Био је толико заслепљен љубављу да није ни приметио њену строгу пратњу која је била нико други до госпођица Мердстон! Али она није могла да га спречи у измишљању разних изговора за нова виђања са Дором. Некада је много обилазио у путу само да би прошао поред њене куће. Понекад би је погледао из даљине, а понекад се прошетао са њом. Није ли то романтично? Увек је у рукама носила малог пса по имену Џип и он би љубоморно режао на Дејвида сваки пут када би јој се приближио. Сваком речју коју је разменио са Дором, Дејвид је бивао све више заљубљен. Удала се за њега и живели су срећно све док се током трудноће није разболела и после тога умрла. Зашто је живот морао то да уради Дејвиду? Зашто је поново тако суров према њему? Много је суза за Дором пролио и никада је није заборавио.

2

Мој омиљени лик је, без дилеме, Дејвид Коперфилд. Задивљује ме његова памет, његова издржљивост и отпорност према проблемима, његова стрпљивост, вера у боље сутра… То што из свега лошег уме да извуче нешто добро, а то малом броју људи заиста полази за руком. Његова сналажљивост у решавању животних проблема и заплета. Његова жеља за образовањем и љубав према знању. Задивљује ме то што из сваке животне борбе излази као победник и никада не очајава, указује људима велико поверење и није га срамота да замоли или примени нечији савет. Мислим да су ови разлози више него довољни.

Занимљивих делова има много, а мени су се највише свидели делови у којима су живописни и сликовити портрети ликова, као и они романтични делови и изјаве љубави између Дејвида и Доре, опис њиховог венчања… Издвојила бих и део Дејвидовог и теткиног сусрета после много година. Била сам пресрећна када сам је видела као неку сасвим другу несебичну и позитивну особу, када ми је писац ставио до знања да она није више онако грозна. Да не заборавим њену бескрајну искреност према господину Мердстону и његовој сестри. Па није ли истина све шта им је рекла, и то на груб начин? Било је и време да им неко каже, толике године Дејвидовог ћутања…

Овај роман бих препоручила свим оним читаоцима који воле да читају о животу, истинама, надама, пријатељству, али и који знају шта су патње, бол, неправда, изненађења, борба са несрећом и страхом… На крају крајева, о љубави и њеној снази. Нећу вам открити шта се десило на крају романа, иако знам да сте радознали. Укротите ту своју радозналост једним одласком у библиотеку – тамо вас чека одговор.

Уживајте! Велики поздрав!

М. Ћалић 8/3

(шк. 2014/2015.)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: