МАСЛАЧКОВО ВИНО – Реј Бредбери

22 апр

Валентина

(шк. 2013/2014.)

Први роман научне фантастике који сам прочитала је управо овај. У почетку нисам схватила да ће роман са оваквим насловом бити толико занимљив. Заинтересовало ме је да сазнам нешто више о аутору. Нисам се много изненадила када сам прочитала да је Реј Бредбери један од најславнијих писаца научне фантастике у 20. веку. Најпознатија дела овог познатог америчког писца су роман „Фаренхајт 451” и збирке прича „Марсовске хронике” и „Илустровани човек”. Добитник је Пулицерове награде. Волела бих да погледам неки од филмова снимљен по његовим делима.

Главни лик романа је Даглас, 12-годишњи дечак. Одмах ми је привукла пажњу његова радозналост. Радња романа дешава се 1928. године, али Дагласове летње авантуре могу се везати за било које дете, маштовито и радознало, у било ком времену. Касније сам сазнала да је Даглас средње име Реја Бредберија. Идеју за Дагласово презиме пронашао је у средњем имену свога оца – Сполдинг. Сваки читалац лако може замислити малог Реја, поготово ако зна да се у овом роману и његовом главном јунаку налазе бројни аутобиографски подаци. Одушевила ме је Дагласова разборитост. Иако је имао 12 година, у неким ситуацијама је размишљао као зрео човек. То се посебно види у његовом дијалогу са његовом мајком када је била болесна. Нажалост, многи одрасли не схватају да срећу стварамо сами унутар своје породице и пријатеља. Зато ме није много изненадило што Дагласа не разуме ни рођени брат. Том, Дагласов млађи брат, често се налазио у чуду када би чуо неке Дагласа изјаве. Никако му није ишло у главу да било које дете, па и његов рођени брат, може да размишља као одрасла особа, а да у исто време буде само дете.

Тешко ми је да издвојим поглавље које ми се највише допало. Ако бих судила по својим осећањима, издвојила бих сам почетак романа. Прве странице романа привукле су ми пажњу. Даглас и Том су са оцем пошли у шуму. Од безазленог брања дивљих плодова до страха и опреза делио ме је само један корак. Као и Дагласа. Ослушкивао је, опрезан. Опкољени смо! – помисли. Десиће се! Шта? И ја сам се питала шта ће се десити. У глави ми је одјекнуо Дагласов глас: „Изађи, где год да си, шта год да си!” Одједном Даглас, изгубљен и исцрпљен, паде на колена. Видела сам исто што и он: прсти су му тонули у зелену сенку, а излазили су умрљани таквом бојом да се чинило као да је некако расекао шуму и руком копао по отвореној рани.

Од ове слике кренуло је моје одушевљење овим романом. С нестрпљењем сам чекала сваку следећу Дагласову авантуру. Не знам како, али и ја сам била део сваке од њих. Смејала сам се и туговала са њим. У потпуности сам разумела његову тугу што распусту долази крај. Најупечатљивији и најпоучнији део, по мом мишљењу, јесу следеће реченице: „Ја сам стварно жив! Никада то до сада нисам знао, и чак и ако јесам, не сећам се!” Мислим да би свако требало да размисли о овим Дагласовим речима. Звуче тако једноставно, а у себи крију највећу истину: живот је само један и не смемо га трошити узалуд.

Можда бих издвојила поглавље у којима Даглас долази до нових патика. Рећи ћете да то није ништа посебно. Па свако купује патике. Нисте у праву. Оно што ме је одушевило у овом поглављу је свакако реч: живот. Дечак и старац. У једној обичној, свакодневној радњи. А у ствари, људско биће у једној од обичних, свакодневних ствари које живот чине. Можда је и то порука. Људи не треба да се деле по годинама него по степену маште која одликује њихов живот. Прочитајте поглавље па процените сами.

Касно те вечери, док се враћао кући из биоскопа с мајком и оцем и братом Томом, Даглас је видео патике у блиставом излогу продавнице. Брзо је скренуо поглед, али му је нешто већ држало зглобове, стопала су му застала у ваздуху, а онда нагло пружила корак. Земља се завртела; пред налетом његовог тела у трку високе тенде продавница лупале су својим платненим крилима. Његови мајка и отац и брат ходали су у тишини поред њега. Даглас је ходао унатрашке, гледао патике у поноћном прозору који је остао за њима.

„Баш леп филм”, рече мајка.

Даглас промрмља: „Јесте…”

Био је јун и време за куповину специјалних патика тихих као летња киша кад пада на плочнике одавно је прошло. Био је јун и земља пуна сирове снаге и све свуда у покрету. Трава је још лила из поља, опкољавајући тротоаре, остављајући куће на сувом. Сваког момента град би се могао преврнути, потонути и за њим не би остао ни таласић на детелини и корову. И ту је Даглас стајао, ухваћен у замку улица од цемента и црвене цигле, готово неспособан да се помери.

„Тата!”, излетело му је. „Тамо у оном излогу, оне Крем-сунђер патике за лаки трк…”

Отац се није ни окренуо. „Хајде, на пример, да ми кажеш зашто ти требају нове патике. Можеш ли то да урадиш?”

„Па…”

Зато што дају осећај какав имаш сваког лета кад први пут скинеш ципеле и потрчиш преко траве. Дају осећај какав имаш зими кад гурнеш стопала ван топлих покривача да хладни ветар кроз отворен прозор одједном дуне на њих и оставиш их напољу дуго пре него што их поново увучеш под покриваче и имаш утисак да су две грудве снега. Патике дају осећај какав увек имаш кад по први пут у години гацаш по спорим водама речице и због преламања светла, под водом видиш своја стопала два центиметра даље од правог дела тебе изнад воде.

„Тата”, рече Даглас, „то је тешко објаснити”.

Некако су људи који праве патике знали шта дечацима треба и шта дечаци желе. Стављали су бели слез и опруге у ђонове и остатак ткали од дивљих трава потпуно белих од врелине. Негде дубоко у мекој иловачи патика биле су скривене танке снажне тетиве срндаћа. Људи који праве патике сигурно су гледали многе ветрове како дувају кроз дрвеће и многе реке како се уливају у језера. Шта год то било, било је у тим патикама, и било је лето.

Даглас је покушао да све ово преточи у речи.

„Да”, рекао је отац, „али шта није у реду с прошлогодишњим патикама? Зашто не можеш њих да ископаш из ормара?”

Па, било му је жао дечака који живе у Калифорнији где се патике носе целе године па они и не знају какав је осећај изути зиму, сљуштити са стопала кожне ципеле тешке као олово, све пуне снега и кише и трчати бос целог дана и онда запертлати прве нове патике те сезоне, што је било још боље него бити бос. Магија је увек била у новом пару патика. Магија би до првог септембра могла умрети, али је сада на крају јуна још било довољно магије, а онакве патике могле би те бацити увис преко дрвећа и река и кућа. А ако би хтео, могле би те бацити и преко ограда и тротоара и паса.

„Зар не схваташ?”, рече Даглас. „Једноставно не могу да носим прошлогодишњи пар”.

Јер је прошлогодишњи пар био мртав изнутра. Биле су фине кад је почео да их носи, прошле године. Али, до краја лета, сваке године, увек откријеш, увек знаш, да ипак не можеш да прескочиш реке и дрвеће и куће у њима, и од тада су мртве. Али, ово је била нова година, и он је осећао да би овај пут, с овим новим паром патика, могао урадити све, све што пожели.

Попели су се степеницама до своје куће. „Штеди новац”, рече отац. „За пет или шест недеља…”

„Лето ће бити готово!”

Светла су била угашена, Том заспао, а Даглас је лежао и гледао у своја стопала, тамо далеко на крају кревета на месечини, ослобођена из тешких гвоздених ципела, ти велики комади зиме коначно су отпали са њих .

„Разлози. Морам да смислим неке разлоге за патике”.

Па, као што сви знају, брда око града подивљала су од другова који терају краве на побуну, изигравају барометре атмосферским притисцима, упијају сунце, љуште се као листови календара сваки дан да упију још сунца. Да би ухватио те другове, мораш трчати много брже од лисица или веверица. Што се града тиче, у њему ври од непријатеља већ нервозних од врућине, па се сећају сваке свађе и сваке увреде. Пронађи пријатеље, утекни непријатељима! То је био мото Крем-сунђер патика за лаки трк. Трчи ли свет пребрзо? Хоћеш да га стигнеш? Хоћеш да будеш спреман, да останеш спреман? Лаки трк, онда! Лаки трк!

Подигао је своју касицу и зачуо тихо мајушно звецкање, ваздушасту тежину новца који се у њој налазио.

Шта год желео, помислио је, мораш сам да прокрчиш себи пут. Током ове ноћи, хајде да пронађемо пут кроз шуму…

У центру града, светла у продавницама су се гасила, једно по једно. Ветар је дувао у прозор. Деловао је као река која тече низводно и његова стопала пожелеше да заплове с њом.

У сновима је чуо зеца како трчи трчи трчи кроз високу топлу траву.

Стари господин Сандерсон кретао се кроз своју продавницу обуће као што се власник продавнице кућних љубимаца сигурно креће кроз своју радњу у коју је позатварао животиње из свих делова света, застајући накратко на свом путу да додирне сваку појединачно. Господин Сандерсон лако је прелазио рукама преко патика у излогу, и неке од њих биле су му као мачке, и неке као пси; додиривао је сваки пар са истим интересовањем, поправљао пертле, намештао језике. А онда је стао тачно на центар тепиха и осврнуо се око себе, климајући главом.

Изненада се зачу звук грмљавине која се појачавала.

Једнога тренутка, врата Сандерсоновог базара била су празна. Наредног, тамо је стајао Даглас Сполдинг, не знајући шта би с рукама, погледа прикованог за своје кожне ципеле као да те тешке ствари више никада неће моћи извући из бетона. Грмљавина је стала кад су његове ципеле стале. Сада, до бола споро, не усуђујући се да погледа било где осим у новац који је стезао у шаци, Даглас се помери с јарког светла суботњег поподнева. Пажљиво је саградио торњеве од десетопараца, петопараца и новчића од двадесет пет центи на тезги, попут неког ко игра шах и брине да ли ће га наредни потез одвести на сунце или гурнути дубоко у сенку.

„Ништа немој да ми кажеш!”, рече господин Сандерсон.

Даглас се следи.

„Прво, тачно знам шта хоћеш да купиш”, рече господин Сандерсон. „Друго, видим те свако поподне пред мојим излогом; мислиш ли да ја не видим? Грешиш. Треће, да их назовемо правим именом, ти желиш Њихово величанство крем-сунђер патике за лаки трк: ‘КАО МЕНТОЛ НА НОГАМА!’ Четврто, хоћеш кредит”.

„Не!”, јекну Даглас, тешко дишући, као да је читаве ноћи трчао у сновима. „Имам да понудим нешто боље од кредита!”, изговорио је у једном даху. „Пре него што објасним, господине Сандерсон, морате ми учинити једну малу услугу. Можете ли да се сетите када сте последњи пут обули патике за лаки трк, господине?”

Лице господина Сандерсона се смрачи. „О, пре десет, двадесет, тридесет година. Зашто…?”

„Господине Сандерсоне, зар не мислите да толико дугујете својим муштеријама, господине, да барем пробате патике које продајете, само на минут, да бисте знали какав је осећај носити их? Људи забораве ако престану да испробавају ствари. Продавац из Јунајтед сигар радње пуши цигаре, зар не? Човек из посластичарнице проба своје производе, претпостављам. Према томе…”

„Не знам да ли си приметио”, рече старац, „али ја сам у ципелама”.

„Али не у патикама, господине! Како ћете продати патике ако не можете да их рекламирате и како ћете да их рекламирате ако их не познајете?”

Господин Сандерсон устукну пред дечаковом ватреношћу, те стаде да глади браду. „Па…”

„Господине Сандерсон”, рече Даглас, „продајте ми нешто и ја ћу вам заузврат продати нешто подједнаке вредности”.

„Да ли је за продају апсолутно неопходно да ја обујем патике, дечаче?”, рече старац.

„Волео бих кад бисте то хтели, то свакако, господине!”

Старац издахну. Минут касније, тихо дахћући, он седе, запертла патике на своја дугачка уска стопала. Изгледале су некако неповезано и страно тамо испод тамних манжетни његовог пословног одела. Господине Сандерсон устаде.

„Какав је осећај?”, упита дечак.

„Какав је осећај, пита он; фини је осећај”. Човек пође да седне.

„Молим вас!” Даглас је испружио руку. „Господине Сандерсон, можете ли сада да се мало онако љуљате напред-назад, прошетате те сунђере, онако мало скакућете, док вам ја испричам остатак? У питању је следеће: ја вам дам свој новац, ви мени дате патике, дугујем вам долар. Али, господине Сандерсон, али – чим ја обујем те патике, знате ли шта ће да се деси?”

„Шта?”

„Бенг! Ја вам разносим пакете, подижем пакете, доносим вам кафу, палим ваше смеће, трчим у пошту, предајем телеграме, идем у библиотеку! Видећете дванаест копија мене како улазе и излазе, улазе и излазе, сваког минута. Осећате ли те патике, господине Сандерсон, осећате ли којом ме брзином оне могу носити? Са свим тим опругама унутра? Осећате ли сав тај трк у њима? Осећате ли како вас некако стежу и не остављају вас на миру и не воле кад само стојите ту? Осећате ли колико бих брз могао бити док одрађујем ствари које се вама не раде? Ви останите у финој расхлађеној радњи док ја трчкарам по граду! Али то у ствари нисам ја, то су патике! Оне као луде лете уличицама, штеде време и новац, и враћају се! Ено их, одоше!”

Господин Сандерсон стајао је запањен бујицом речи. Кад су речи кренуле, понео га је њихов ток: почео је да тоне дубоко у патике, да савија прсте на ногама, да гиба стопала, тестира зглобове. Љуљао се нежно, кришом, напред-назад на лаком поветарцу који је допирао кроз отворена врата. Патике су нестајале дубоко у тишини тепиха, тонуле као у траву из џунгле, у хумус и еластичну глину. И даље врло озбиљан, гурнуо је пете у ваздушасто тесто, у растреситу земљу која га је оберучке прихватала. Емоције јурнуше преко човековог лица као да неко пали и гаси мноштво разнобојних светала. Доња вилица му је висила, благо отворена. Љуљао се све спорије и нежније док се није сасвим зауставио, дечакове речи су се потпуно утишале и они су стајали гледајући се у огромној и природној тишини.

Неколико људи плутало је на врелом сунцу, поред продавнице.

И даље су старац и дечак стајали тамо, дечаково лице је сијало, на човековом се видело откровење.

„Дечко”, рече напослетку старац, „за пет година, како би ти се свиђало да добијеш посао продавца патика у овом базару?”

„Хвала, господине Сандерсон, али ја још не знам шта ћу бити кад порастем”.

„Шта год пожелиш, синко”, рече старац, „то ћеш бити. Нико те никада неће зауставити”.

Старац лаким кораком пређе кроз радњу до зида од десет хиљада кутија, врати се са једним паром патика за дечака, и састави на неком парчету папира списак док је дечак везивао пертле и онда се усправио, спреман за покрет.

Старац пружи списак. „Туце ствари које треба да урадиш за мене данас поподне. Обави то, и квит смо, а ти си отпуштен!”

„Хвала, господине Сандерсон!” Даглас одскакута.

„Стани!”, викну старац.

Даглас закочи и окрете се.

Господин Сандерсон наже се напред. „Какав је осећај?”

Дечак спусти поглед ка својим стопалима дубоко зароњеним у реке, у житна поља, у ветар који га је већ терао да напусти град. Подигао је поглед према старцу, очи су му гореле, усне се померале, али звука није било .

„Антилопе?”, упита старац, прелазећи погледом са дечаковог лица на његове патике. „Газеле?”

Дечак је мало размишљао о томе, оклевао, а онда брзо климнуо главом. Готово истог момента је нестао. Само се завртео око себе уз шапат и отишао. На вратима није било никога. Звук патика губио се у врелини џунгле.

Господин Сандерсон стајао је на сунцем обасјаним вратима, слушајући. Из једног давног времена, кад је сањао дечачке снове, памтио је тај звук. Прелепа створења скачу под небом, нестају кроз жбуње, под дрвећем, далеко, и за њима остаје само меки ехо њиховог трка.

„Антилопе”, рече господин Сандерсон. „Газеле”.

Сагнуо се да подигне дечакове одбачене зимске ципеле, отежале од заборављених киша и давно отопљених снегова. Склањајући се са сунца које је пржило, ходајући нечујно, лако, полако, пошао је назад према цивилизацији…

Овај роман представља прави начин да се моји вршњаци сете да живот треба живети. Не смемо губити дане седећи за рачунаром или куцкајаћи бесмислене поруке. Детињство је пуно авантура, а ми им не смемо окренути леђа. Сигурна сам да је ово роман који може привући пажњу деци, чак и оној која мисле да су књиге досадне и превазиђене. Овај роман је посебан! Другачији је од других јер нас његови ликови стално воде у нове и узбудљиве авантуре. Искрено се надам да ћу и даље уживати у оваквим романима.

Валентина

(шк. 2013/2014.)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: