ЧИЧА ТОМИНА КОЛИБА – Харијета Бичер Стоу

22 авг

Ово је један од романа из већ помињане едиције „Ластавица” који ми је од прве до последње странице остао у сећању.

Чича Томина колиба (насловна)

Чича Тома је сигурно лик који се не заборавља. Иако је главни лик овог романа, треба да знаш да је његов живот живот многих људи црне боје коже, посебно у његово време. Вероватно ти је познато да су у Америци људи боје чоколаде били робови. Мукотрпно је било њихово бивствовање на овом свету, али су се они истрајно борили за боље сутра своје деце.

корица

Иначе, ауторка је овај роман написала према сећањима једног роба који је успео да се докопа слободе. Нажалост, несрећни чича Тома није био те среће; умро је жељан слободе.

Харијета Бичер Стоу није ни сањала да ће њен роман бити бестселер и да ће бити продан у више од пола милиона примерака за само пет година. Још мање је сањала о томе да ће њено дело бити преведено на 37 језика. Изнела је своје мишљење о ропству у Америци, али није очекивала да ће њен роман имати утицај на предстојећи грађански рат.

Занимљиво у вези са овим романом је то што је прво објављиван у наставцима у једном часопису.

у новинама

Тек је 20. марта 1852. године, у Бостону, објављен у целости.

Прво издање Чича Томине колибе

Књига је подстакла многе да размисле о ропству и несрећним робовима. Можда знаш ко је Мами? Дадиља главне јунакиње романа „Прохујало с вихором”. Нису сви људи ове расе имали среће да се господари опходе на коректан начин према њима као што је то био случај на плантажи Тари. Много је више било случајева где су ови људи понижаване, мучени, батинани, убијани.

мучење роба

У случају да пожелиш да поразговараш са мајком у вези са овом темом, искористи прилику и препоручи јој књигу „Последњи бегунац” познате ауторке Трејси Шевалије. Твоја мама ће сигурно уживати у овој књизи, а онда можете упоредити садржај ових књига, бар што се тиче теме. Обема књигама је заједнички амерички закон против бекства робова који је ступио на снагу 1850. године. Захваљујући овом закону, одбегли робови су сматрани криминалцима. Ово време се поклапа и са личним ауторкиним мукама. Владала је колера и умрло јој је дете, па је често спас тражила у цркви. Управо јој се у цркви и родила идеја да пише о намученом робу који не успева да преживи муке којима је изложен. Сама ауторка је касније тврдила да је надахнуће за овај роман добила од самог Бога. Чак се и тадашњи председник Америке, Абрахам Линколн, нашалио са њом при једном сусрету да је она тако мала жена, али да је написала књигу којом је почео један велики рат. Наравно, њој није падало на памет да ће се тако нешто десити. Иако је била против ропства, није се одрекла пријатеља који су били робовласници. Она се ниједне секунде у роману не бави политиком или филозофијом. Њу је ова тематика занимала само из угла вере и породице. Било како било, Амерички грађански рат, борба између Севера и Југа, трајао је четири године, од 1861. године до 1965. године. Ропство је, бар на папиру, званично укинуто.

Занимљивости у вези са чича-Томином колибом

Чича Томина колиба (историјски сајт)

Чича Томина колиба и америчка култура

– Од 2006. године представља јавно добро захваљујући властима округа Монтгомери у америчкој држави Мериленд. Кућа је купљена за милион долара. У 18. и 19. веку је та кућа служила као кухиња, али и као спаваоница намењена робовима, али само онима који су радили у господаревој кући. Са овом кућом је купљено и околно земљиште. Идеја је била да се направи музеј „Чича Томина колиба”.

купљена кућа

– Историјски објекат је и кућа Јосије Хенсона у Дрездену, у покрајини Онтарио, из које је он побегао у Канаду. Управо је то роб чија је животна прича послужила ауторки да напише ово дело.

Колиба која је инспирисала ауторку да напише роман

Колиба која је инспирисала ауторку да напише роман

Радња романа се дешава у Америци на преласку из 18. у 19. век. Чича Тома је много година био одани слуга господину Шелбију. Нажалост, његов добри господар је био приморан да га прода због великих дугова. У почетку је имао среће. Продат је добром господару, али због смртног случаја не остаје дуго у новој кући. И тада почињу муке чича Томе од којих га је спасила сама смрт. За њега није важила изрека: трећа срећа. Трећи господар је био сушто зло. Тома је радио на плантажи, али у условима који се не могу ни замислити. Бичевање је била свакодневна појава. Нажалост, од рана добијених на тај начин, преминуо је.

Главни лик је, као што већ знаш, чича Тома. Он је био најбољи радник господина Шелбија. Био је висок, плећат и снажан човек. Његова сјајна црна боја је истицала његово афричко порекло. Оно што је красило његов лик је озбиљност, мудрост и разборитост. У споју са љубазношћу и добродушношћу, чича Тома је човек кога је лако волети. Достојанствено је ходао кроз живот, али је притом био и скроман, што је додатно уливало поверење свима који су га знали. Његово поштење никада није доведено у сумњу. Овом средовечном човеку су звезде водиље биле вера и честитост. На једном месту и сам каже, упркос свим недаћама: „Окрени се небу! Против његове воље не пада ни врабац с крова”.

Чича Тома и мала Ева

Поред чича Томе и његових господара, брачног пара Шелби, упознаћеш се и са другим ликовима.

  • Августин Сен Клер;
  • мистер Хали;
  • Каси;
  • мис Офелија;
  • Ева;
  • мистер Локер;
  • Емилија;
  • мистер Симон Легри;
  • тетка Клое;
  • тринаестогодишњи Џорџ Шелби;
  • Том Линкон…

Од многобројних ликова треба издвојити и храбру Елизу. Она је мајка дечака Харија који је такође био продат, али је она побегла са њим не би ли га спасила.

Елизин бег

Иако су их тражили, они су имали срећу. Са мужем и сином докопала се Канаде, а онда су отишли у Африку.

Све ове ликове и догађаје упознаћеш кроз следећа поглавља:

  • Трговац робљем
  • Џорџ и Елиза
  • Вече у чича-Томиној колиби
  • Продан
  • Откриће
  • Материн бијег
  • Законодавац у неприлици
  • Чича Томин растанак
  • У кентачкој гостионици
  • Евангелина
  • Томини нови господари
  • Ми се боримо за слободу
  • Кентаки
  • Слобода
  • На Поншартринском језеру
  • Данас јесмо, сутра нисмо
  • На плантажи памука код Ред-Ривера
  • Ослободилац

Јасна ти је тема романа, а још ти је јасније ауторкина идеја. О порукама нема потребе ни причати. Њих свако може без проблема извући. Није тешко закључити да су људи равноправни и да боја коже и изглед не одређују човека. Много је важније оно што се крије унутар било које особе. Лепо је рекао и сам чича Тома:

Моја душа не припада вама.

Њу нисте купили

и њу не можете купити.

Много је занимљивих реченица у овом роману. Уочаваћеш их током читања, а ја бих ти скренула пажњу на реченицу коју памтим до дана данашњег:

Они који не могу владати сами собом,

не могу владати ни другима.

Симболичност ове реченице ти је вероватно јасна, као и њена истинитост.

За крај, неколико речи о ауторки:

Харијета Бичер Стоу

Харијета Елизабет Бичер Стоу

Ова америчка књижевница рођена је 14. јуна 1811. године у Личфилду, у америчкој држави Конектикат. Била је седмо од тринаесторо деце. Без мајке је остала када је имала пет година. Школовала се у школи њене сестре Кетрин. У 21. години сели се у Синсинати, у држави Охајо. Тамо се и упознала свог будућег супруга.

Харијета са мужем Хенријем Бичером

Били су против ропства, а бројне друго сличности довеле су их до венчања 1836. године. Чак су неке робове чували у својој кући у склопу „подземне железнице”, о чему ће ти мама више испричати ако прочита препоручену књигу Трејси Шевалије. Умрла је 1896. године. Писала је приповетке и романе, али је свакако најпознатија по овом роману. Оно што све читаоце везује за њу јесте њена упорност да их убеди да се боре за оно у шта верују и да се увек буне против неправде где год, коме год и кад год да се она појави.

За крај, занимљиви чланак: Чича Томина колиба под заштитом државе (voanews.com).

Лако ћеш доћи до књиге. Нема потребе да је читаш на енглеском или француском језику 🙂

Срећно ти читање!

О утисцима ћемо у школи.

🙂 🙂 🙂

Михајло Пупин

П. С. О Михајлу Пупину смо говорили, али много тога занимљивог можеш прочитати на страни посвећеној њему.

Михајло Пупин

Кад је отишао у Америку, упознао је црнца Џима, ложача и машинисту за котлове и парне машине. Био је Пупинов први професор технике. Пупин је хтео да му постане помоћник, али је проницљиви Џим то одбио с примедбом да због тога није вредело прелазити Атлантик. Друга занимљивост је везана управо за књигу о чича Томи. Наиме, Пупин ју је прочитао преведену у Америци и то је прва књига америчког аутора коју је прочитао далеко од свог родног Идвора.

Народни дом Михајла Пупина

Познанство с ауторком му је користило пред усељеничком комисијом.

„Кад дође ред на мене, чиновници који су нас испитивали вртели су главама као да им се чинило да нисам за искрцавање. Признао сам им да имам само пет центи у џепу, да немам никог познатог у Америци и да никог у овој земљи не познајем изузев Френклина, Линколна и Харијету Бичер Стоу, чију сам причу ‘Чича Томина колиба’ читао у преводу. Мој наступ направио је велики утисак на једног од чиновника који је био без ноге и ослањао се на штаку. Погледао ме је љубазно, а очи су му весело блеснуле и обратио ми се на немачком: Имао си добар укус кад си бирао своје познанике у Америци”.

Чича Томина колиба

◊     ◊     ◊     ◊     ◊    ◊     ◊     ◊     ◊

ЧИЧА ТОМИНА КОЛИБА

Харијета Бичер Стоу

Једна од најлепших и једна од најтужнијих књига које сам имала прилику да прочитам била је управо „Чича Томина колиба” коју је написала америчка књижевница Харијета Бичер Стоу. Пре него што вам представим садржај ове дивне, дирљиве и занимљиве књиге, написаћу вам нешто о њеној ауторки која је подједнако занимљива као и њена књига. Харијета Бичер Стоу је америчка књижевница рођена 1811. године у Новој Енглеској, у Америци. Занимљиво је то што је живот провела у Охају, у западном делу Сједињених Америчких Држава. Мислим да је подједнако занимљиво то што је писала и приповетке поред романа. Честа тема њених романа био је живот људи у Новој Енглеској, као и њихове радости, невоље и судбине. Али, једно је сигурно: као писац била би највероватније заборављена да није 1852. године написала овај роман. Он јој је донео огроман успех и славу. То доказује чињеница да је преведен на све светске језике и да је расплакао милионе читалаца широм света. Чак је расплакао и Абрахама Линколна који је, као и црнци из романа, био борац за слободу угњетаваних људи, а због чега је и убијен у атентату. Роман Харијете Бичер Стоу прокоментарисао је на следећи начин: „Невероватно је како је једна тако мала жена успела у мени да пробуди тако велике сузе”. Назвао ју је малом женом јер је била веома, веома ниског раста.

Овај роман није написала специјално за децу, али су га млади највише прихватили. Главни циљ романа био је да дочара амерички југ, збивања и живот на америчком југу, да разоткрије беду и насиље којима су белци, робовласници, изложили црнце, робове. Није ништа измишљала. Њен роман је целина коју сачињава низ догађаја: малтретирање црнаца, присиљавање на даноноћни ропски рад у најтежим условима, одвајање деце од родитеља и мужева од жена. Главни јунак романа, стари црнац Тома, постао је легенда, а роман представља право сведочанство о ропству, толико потресно да ниједног читаоца не оставља равнодушним.

Док је Харијета Бичер Стоу писала роман, водила ју је идеја, циљ да подстакне борбу за укидање ропства. Већ сви знају да је касније и избио грађански рат у САД како би црнци били ослобођени. Критичари овом роману упућују и извесне замерке. Неки међу њима сматрају да у роману има превише осећања, да преовладава црно-бела техника осликавања људи и збивања. По мом скромном, дечјем мишљењу, те критике су претеране. Прочитали сам да су и сами критичари касније морали да признају силину осећања приказаних у књизи и њеног утицаја на читаоце. Важно је напоменути да и савремени читаоци са занимањем и љубављу читају странице овог романа. Дубоко преживљавају несрећну судбину црнца Томе, лепе црнкиње Елизе и њеног сина Харија и многих других ликова о којима ћу писати у наставку ове препоруке.

Верујем да је и вама занимљива ова белешка о тако дивној књижевници, ауторки овог романа и срећној женици која је дочекала дубоку старост и умрла у 85. години живота. Нажалост, не могу да кажем да су срећу какву је она имала имали и црнци, јунаци њеног романа.

Поред чича-Томе, овај роман су употпунили Елиза, њен син Хари, њен муж Џорџ, чича-Томина жена Клое, њена деца Сам и Анди, слуге мистер Халија, трговца робљем, Дајха, слушкиња мисис Бард, жене која је Елизи пружила помоћ док је бежала са својим Харијем од трговца Халија, Мери и њена мајка Рејчел које су биле уз Елизу док је била најслабија. Сви су занимљиви на свој начин, а заједно су успели да дочарају тужно време ропства.

Елиза је робиња која је била на услузи мистер Шелбију, чича-Томином господару. Веома је храбра, осећајна и одлучна. Њену храброст видим у делу у коме се одлучује на бег од трговца робљем, без обзира на исход тог бежања, али и у делу у коме без страха, с Харијем у наручју, прелази на други део копна када су јој трговац Хали, Сам и Анди били најближе. У том делу сам јој се баш дивила, а и ова тројица су. Осећајна је просто зато што је мајка. Када је родила Харија, није било срећније жене од ње, али ни спремније да га заштити. Остале особине које поседује су истрајност, успешност, послушност… Највише ми се допала због одлучности и истрајности коју показује до краја. Мислим да се од ње треба учити овим особинама важним за живот, какав год да је.

Хари је, као што сам напоменула, Елизин син. Он је дечак црних, дугих увојака, а посебно га одликује талент да забави друге. У мистер Шелијевој кући је имао задатак да забавља госте. Највише је уживао у орасима, поморанџама и – у аплаузима. Када је порастао, живот је посветио науци и математици.

Џорџ, измучени радник, Елизин је муж. Годинама је служио свог суровог господара и добијао само ударце. Једног је дана добио и нешто друго, али не лепо. Добио је вест да мора да се ожени другом женом и да се одсели и започне нови живот. Замислите само како се осећао! Сироти човек! Само да знате, није сео и плакао, већ је размишљао о могућем решењу. Размишљао је брзо јер времена није имао. У питању је био његов живот. Прерушио се и побегао у Канаду, а онда је жени написао писмо и позвао је да му дође.

Џорџ и Елиза су имали и те како дуг пут, посут трњем, до слободе, али су се сами изборили за њу. Елизина крвава стопала и Џорџове ране су сведоци тежине доласка до слободе. Заједно су успевали и падали, борили се свом снагом, а најважније је што су се заједно изборили за срећан крај. Остатак живота провели су у Канади. Он је радио као градитељ и тако хранио своју породицу.У Канади су добили још једно дете, девојчицу. Наравно, школовали су Харија.

Клое, чича-Томина жена, била је брижна, добра и вредна жена, а те особине наследила су и њена деца.

Сам и Анди су радили као слуге и нису пропуштали ниједну прилику да терају шегу са својим господаром.

Дајна, Мери и Рејчел су такође биле служавке. Тешиле су Елизу у најтежим тренуцима које је сам живот стављао пред њу. Мислим да је сувишно да напомињем како је Елиза била тужна када се растајала са њима. Велика је била њена туга, али као што сви знају, време се постарало да се њена туга смањи. Најзначајнији и мени најзанимљивији део јесте управо њен бег.

Што се тиче лика који је мени најзанимљивији, треба да знате да сам га оставила за крај.

Чича-Тома је црнац крупне грађе и дивних особина. Вредан је, радан, поштен, издржљив и побожан. Та последња особина о њему највише говори. Увек је при руци имао Библију коју је у слободним тренуцима, иако лоше, читао. Читао је о томе како ће Бог дати свакоме што заслужује и свим срцем је веровао да је то истина. Ни у једном тренутку није изгубио веру нити је она ослабила. Напротив. Што је био старији, то је више вере имао. Живот му је донео све. Чича-Тома је прави пример животне непредвидљивости. Прво је био продат трговцу Халију. Није се опирао томе да напусти кућу свог дугогодишњег господара, иако је он био изузетно добар према њему. Несебично је желео да му помогне да врати направљени дуг. Није се жалио јер није ишао сам. Са њим је увек била – вера. Са трговцем је живео на броду који га је продао оцу девојчице која се с њим спријатељила током путовања. Та девојчица се звала Ангелина, али је инсистирала на томе да је чича-Тома зове Ева. Натерала је свог доброг оца да га купи и тако му обезбедила иоле добар живот. Зашто иоле? Па зато што човек који је одвојен од жене, деце и доме не може да има потпуно добар живот. Био је стално са Евом. Писали су заједно, читао јој је Библију, помагао у јахању… Био јој је најбољи пријатељ. Нажалост, Евина наклоност није дуго трајала. Живот се опет сурово поиграо са чича-Томом. Ева је била све слабија и слабија. Из дана у дан јој је било све горе и на крају је отишла код Бога. Сви су туговали за њом. Њени неутешни родитељи, чича-Тома и остали робови. Њена последња жеља била је да њен отац поклони слободу чича-Томи. Чича-Тома се, наравно, томе силно радовао. Маштао је о поновном сусрету са женом, децом, господарима… Нажалост, све је остало само на маштању. Узалуд се радовао сусрету са најмилијима после невероватних шест година. Разлог? Отац мале Еве је једне вечери отишао у шетњу до оближње кафане, а тамо је, како се обично дешавало, избила туча између двојице пијанаца. Добри човек је са још једним човеком покушао да их растави, али обојица су извукли дебљи крај. Евин отац је убоден ловачким ножем у слезину. Тако се сурово завршио и његов живот. Ева, њен отац, Елиза и чича-Тома су ликови који су ми се највише свидели.

Али, постоји један лик који ми се уопште није свидео, а то је супруга Евиног оца, Марија. Није ми се свидела јер је била хипохондар и веома сурова. Она је и била разлог што је чича-Томин сна о слободи прекинут. Када му је добри господар преминуо, чича-Тома је знао да је његов сан завршен. Замолио је мис Орфелију, Маријину рођаку, да поразговара са њом о његовој слободи. Орфелија је, као и сви други, била свесна тога да је чича-Тома највише желео слободу. Наравно, Марију то није занимало, нимало. Како грозна жена! Никоме се не би свидела. Чича-Тома је после те њене одлуке завршио на једној плантажи памука на којој је и умро мученичком смрћу. Терали су га да бичује жене, али је он то одбијао. После тог одбијања следила му је грозна тура батина. После ње је дуго лежао у тамници. И јецао. Робиња Каси му је донела воде и тако му бар мало олакшала муке. Таман када је био на путу опоравка, ушао је мистер Легри, његов сурови господар. Почео је да га шутира и да му се руга. Како је то тек грозан човек! Просто невероватно! А после свег тог малтретирања, натерао је изубијаног и измученог чича-Тому да клекне испред њега и моли га за опроштај. Чича-Тома није био у стању за се мрдне, а камоли да клекне. Легри га је и даље терао на то. Он није човек! Он је ђаво, ђаво на земљи. Пошто чича-Тома није могао да испуни његов захтев, наредио је својим слугама да га ударају док му не исцеде последњу кап крви. После те наредбе је отишао. Двојица слугу нису имали прилику да реагују. Чича-Тома је сам клонуо. Молили су га за опроштај. Све им је опростио. Из Кентакија, његовог вољеног града, дошао је мистер Џорџ по њега, чак у Њу Орлеанс. Желео је да га откупи. Али… Било је касно. Чича Тома је само бунцао. Свима је било јасно да је на самрти. Мистер Џорџ га је достојно сахранио на једном брежуљку у сенци дрвећа. Сахрањен је у огртачу у чијем се џепу налазила Библија. Колике је само муке преживео тај човек, а није изгубио веру! Задивљујуће!

Видите како су се такозвани господари понашали према јадним црнцима. Велика туга! Шта друго да кажем. Ти људи су трпели велике болове, али је највећи бол који су трпели, по мом мишљењу, био бол у срцу у тренутку растављања са најближима. Док сам читала овај роман, нисам могла да поверујем у људску суровост и безосећајност. Када сам завршила са читањем, почела сам да плачем. Укућани су пролазили поред мене и питали ме шта ми је. Само сам им показала књигу коју сам неколико минута раније завршила. Тада им је све било јасно…

Овај роман препоручујем свима. Не због тога што ће вас расплакати, већ што ће вас научити. Истинит је и несвакидашњи. Данашња деца треба да знају да живот није бајка и да њиме не царује само смех. Овом књигом свако дете добија могућност да види живот људи са другог континента и из другог времена.

Желим да поздравим све који одлуче да прочитају ову књигу. Нећете много уживати у њеном садржају, али ћете изаћи из ње снажнији, емотивно јачи и бољи.

Позивам вас све да храбро уђете у Кентаки и поздравите се са почетком једне нове и истините приче.

Мила VII 3

(шк. 2013/2014.)

◊     ◊     ◊     ◊     ◊    ◊     ◊     ◊     ◊

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: