ПРВО ПРИЈАТЕЉИ – Лиз Елвес

28 јун

Прво пријатељи, Лиз Елвес

Позајмила сам ову књигу од другарице. Више сам веровала њеним речима него што ми је наслов привукао пажњу. Мислим да је Лиз Елвес могла да смисли занимљивији наслов. Мада, кад боље размислим, нисам сигурна који би то наслов био. Овакав какав јесте уклапа се у садржај књиге. О томе сам причала са својом млађом сестром којој сам читала књигу.

Књига је написана у облику дневника, а другарица ми је рекла да су и остали делови исто тако написани. То нам је баш било занимљиво, и мојој сестри и мени. Понекад помислим да бих и ја могла почети са писањем дневника. Моја мама и млађа сестра ме подржавају у овој идеји. Мама ми је испричала да је она писала дневник све до краја школовања. Стално ми набраја користи од писања дневника, али… То је нека друга тема.

Да се вратимо књизи 🙂

Прво пријатељи (енглески)

И мојој сестри и мени су се посебно допали савети који се налазе иза сваког поглавља. О многима нисмо размишљале, али смо закључиле да су логични. неке од њих ћемо свакако применити.

У овој књизи је реч о сестрама по стилу. То се одмах види, још на корицама. Ипак смо нас две стекле утисак да се све врти око Кери. Као да је она главна. Мада, ако се узме у обзир да је реч о њеном дневнику, онда нам  је логично што је о себи највише писале. Керине сестре по стилу су Рени и Клое. Ове три другарице су нам баш биле занимљиве. Прилично се разликују, што се посебно види у томе што имају различита интересовања. Њихова интересовања су везана пре свега за облачење. Кери има смисао за дизајн, Рени се разуме у шминкање, а Клои има урођени дар за моду и модне детаље.

Књига има пуно интересантних и занимљивих догађаја који су испричани тако да смо се моја сестра и ја често смејале. С друге стране, говори се у њој и о неким озбиљним темама. На самом почетку нас је подстакла на размишљање о другарству. Књига и почиње тако што смо сазнале да је Кери запоставила своје другарице због дечка који се одселио. Нисмо сигурне да је то лепо. Чак је и Кери схватила да је погрешила. Њене другарице су праве другарице! Нису се наљутиле нити је осудиле због тог ружног поступка. Потом смо размишљале како је важно бити боља особа и шта је то све што чини неку особом бољом. И то је један велики савет који нам је понудила ова књига, мада то не пише нигде, али се закључак намеће сам. Кери замишља да је боља особа и кад покушава да споји особе око себе у љубавни пар. Сестра и ја смо закључиле да је ту погрешила. Мислим да моја сестра није баш рекла истину. Чини ми се да је она другачија од мене. Мени никада не би пало на памет да се мешам у нечији живот, поготово ако то нико и не тражи од мене. Нисам сигурна да би се моја сестра уздржала. Она је просто таква, другачија од мене. Ваљда то већина ради, али је Кери некако нападна у томе. Вероватно се ја баш разликујем од ње, па ми је то некако ружно. Слажем се са сестриним мишљењем да су Керине намере биле добре, али нисам сигурна да је то право оправдање за тако нешто. С друге стране, радује ме што је Кери спремна да учи из својих грешака и верујем да ће ту научену лекцију из живота примењивати и касније. Можда ће и моја сестра размислити о томе што ми се стално меша у одлуке.

Закључиле смо да Кери не уме баш да процењује људе. Она стално има неку своју слику о другима. Ваљда је тако код свих. Поготово када нам је неко драг. Онда ниједну лошу особину не видимо у тој особи. И моја сестра и ја смо се сложиле да је правилна процена људи и те како важна у животу.

Да вам више не бисмо причале о овој књизи, закључиле смо да је најбоље да прочитате одломак из ње, тачније, прва два поглавља. Онда сами одлучите да ли ову књигу вреди читати или не. Ми мислимо да вреди, а ви одлучите сами 🙂

Прво поглавље

Петак, 09.00

Чињеница. Мора да имам најнежније руке у целој земљи.

Потребно је време и посвећеност да их доведете у овакво стање, ја сам сада у својој соби већ данима. Време баш не лети када лежите на кревету и пиљите у плафон.

Депресивна сам.

Мој оштар инстинкт преживљавања натерао је моју руку која виси да почне несигурно да опипава испод кревета. Из тога је произашла полупоједена кутија кекса, тако да сам даље ризиковала и још једним истраживачким замахом руке пронашла један стари часопис у коме су се налазили одлични савети за лепоту – уколико док спавате носите рукавице преко руку које сте намазали кремом, оне ће наводно бити меке попут сомота.

Моје вазелином намазане руке једва да су од тада биле без вунених црних школских рукавица. Нажалост, кекса више нема. Много трошица се некако с временом увукло у влакно рукавица, али, све у свему, рекла бих да је вредело. Искрено, сада могу да будем модел за руке. Умем да правим све одговарајуће покрете. Могла бих да правим дијамантске наруквице код Тифанија. Или бих могла да проширим видике и постанем прогностичарка; поседујем одговарајуће вештине када је у питању упирање прстом и било би ми лако залепити вештачке нокте преко изгрицканих.

Друга ствар коју сам пронашла испод кревета (не желим да се  хвалим, али уловила сам баш добар плен) био је овај дневник. Баш овај у коме сада пишем. Поклонио ми га је мој брат, Нед, прошле године за Божић. Плави и светлуцави дневник Моја мала сирена. Готово да би ме дирнуо овакав поклон да нисам имала више од шест година и да се то није догодило претходне године. А кад само помислим да се он жалио на мој поклон. Како уопште балзам за усне може да буде непожељан поклон?

Упркос томе што се датуми не поклапају са данима у недељи и што је сада крај марта, свакако ћу почети са писањем дневника. Желим да забележим свој спор и болан пут ка опоравку након Денијевог изненадног и разарајућег одласка. Све ће то бити изузетно корисно на часовима енглеског када се дохватимо класика и великих књижевника. Видећу како се њихове измишљене приче развијају у поређењу са мојим сопственим сировим осећањима. У будућим есејима ћу моћи да се присетим онога што сада пишем, а наставница Мекгај ће рећи:Кери Хендерсон, запањујуће је како неко тако млад уме да пише о љубави с таквом зрелошћу, јасноћом и једноставношћу. Ови остали писци су практично били покојни,пре него што су и били у стању да изразе оваква осећања!”

Ја бих погнула главу и храбро се угризла за усну, јер она никако не би могла да појми какав је осећај када је први момак кога сам икада пољубила и мој први прави дечко (као и када вам је дозвољено да кажете људима дасе забављате и да заједно седите у бусу) морао да оде из школе и мог живота заувек.

Више нећу писати зато што ћу поново почети да плачем, мада је тешко рећи да ли је то због патње или глади. Након што сам се опростила од Денија, мама ми је прве ноћи донела много шоља са чајем и тостом и чак и чинију супе и сендвич са пилетином. Тешки дани. Требало је да знам да мама не може да истраје. Није јој у природи да непрестано буде љубазна. До краја другог дана било је: „Силазиш ли, Кери? Направила сам пастирску питу”, кухињском крпом терајући мирис од кога полази вода на уста ка степеницама само да би ме мучила. Одолела сам. Сломљено срце не може се зацелити храном. А сада је време доручка и сада то поново ради са тостом. Очито покушава да ме изгладни.

Мислим да то има везе с тим што је наставница; они не могу да издрже одгајање на дуже стазе. Одвикли су се од тога. (Наставница Гудинг је практично заплакала када је први пут дошла у школу и ја јој рекла да је мачка омацила два предивна пуфнаста мачета на мој домаћи и да зато нисам могла да је узнемиравам. То су били дани – сада би ми се на то насмејала у лице или, жао ми је што то морам да кажем, чак употребила и тешке речи).

Маму ће сигурно ухапсити када пронађу мој костур у углу собе. Нисам сигурна како ће тата, Макс и Нед поднети посете у затвору. Само је питање времена када ће почети једном руком да мота цигаре иу соби за посете узвикује „Имаш пљугу?” огромној истетовираној жени која се зове Дирдри.

Добро. Како биих поштедела такве судбине, сада одлазим у кухињу. Уколико ме мој млађи брат не дочека радосним узвицима, а мама јецањем у стару кецељу, увредићу се.

Петак, 09.45

Увређена сам.

Не желим да преточим у речи болну сцену која се управо десила, али осећам да би мој терапеут сматрао корисним овако прецизан след догађаја.

Ја заправо немам терапеута, али питање је времена када ћу га имати.

Након што сам опрала косу по трећи пут (што ми је, иначе, за десет минута уништило мекоћу руку, самим тим и блиставу каријеру у будућности), навукла сам чисте фармерке и мајицу и вратила се под окриље своје породице. У ствари, пола породице. Тата је био на послу, а Макс је у Јужној Америци, паузира годину пре одласка на факултет.

Тужно сам се наслонила на врата и тихо рекла: „Здраво”, трудећи се да не шчепам Недов тост и стрпам га у уста. Мора да је нешто предосетио зато што је повукао тањир себи и склонио прљаву патику која се такође налазила на столу. Одвратно.

„Кери!”, мама ми се радосно осмехивала. „Заиста изгледаш предивно, и веселије”.

Погледала сам је и пожелела да и ја могу то исто да кажем за њу. Не то за веселост, зато што весела јесте, али када је реч о стилу, није баш најбољи пример. На себи је имала стару мајицу са логом неког бенда који се љушти и комфоран доњи део тренерке растегнуте преко не тако малог стомака. Овакав изглед употпуниле су заслепљујуће беле патике. Заиста, заиста ужасно. Нећу да кажем како се облачи за посао. Било би то превише информација. У реду, још која – понекад се сама шиша. Коса јој је веома густа и  коврџава. Довољно сам рекла.

Док сам седала, помислила сам да би требало да се сматрам срећном што су моје једине критике везане за мамин смисао за облачење, упркос оном изгладњивању, када је, поред оног „Желиш ли тост ичај?” рекла: „Тако ми је драго што си престала да се самосажаљеваш”.

Да се ​​самосажаљевам! Каква је то реч да се ​​опише моја емотивна трагедија? Три дана (скоро) сам била у тој соби. Надвила сам се над кухињски сто и пробала да, депресивно, али ипак брзо, стрпам у уста тост који ми је мама управо била пружила.

А онда је Нед рекао: „Ниси се толико ложила на Денија пре него што си сазнала да одлази. Рекла си да уме да буде помало досадан”.

Зар млађа браћа немају тако пискав иритирајући глас?

„Никада, баш никада то нисам рекла!”

„Јеси”.

„Нисам”.

„Јеси”.

„Нисам.

Итд, итд. Спојите тај глас са њиховом необјашњивом способношћу да памте сваку реч коју сте икада изговорили, иако то нисте озбиљно мислили и право је чудо што уопште доживе пунолетство.

Поново је заустио да нешто каже, али ја сам подигла руку.

„Молим те, не разговарај са мном о везама, Неде. Имаш дванаест година. Волиш свој скејтборд и желиш да ти будем деверуша када га будеш оженио”.

„Ух, умрећу од смеха, Кери. Требало би да си у шоу-бизнису, озбиљно ти кажем”.

Уздахнула сам.

Било је очигледно да сам и даље и сувише емотивно рањива да бих издржала све ово. Напустила сам своју собу прерано да бих се суочила са спољним светом. Мама мије пружила још тоста.

Шта је са Рени и Клои?”, питала је. „Прошла је читава вечност откад су последњи пут свратиле. Зашто их не позовеш, Кери?”

Узела сам тањир из њене руке с тихим достојанством и напустила просторију.

***

Мој терапеут ће кршити руке од туге због неосетљивости према мени када буде стигла до тог дела. (Одлучила сам да то буде жена, зато што би се мушкарац могао заљубити у очаравајућу, а ипак крхку личност у какву ћу се до тада развити. А додатне компликације ми нису потребне.) Питаће се каква то необична девојка поседује снагу личности да превазиђе такво детињство. Она ће ме, заправо, преклињати да се види са мном и ја нећу морати да јој платим.

Појела сам тост. И даље сам гладна.

Сада када сам већ била на доњем спрату, четири зида моје собе изгубила су свој шарм. Чак је и розе дрво са мајушним златним листовима које сам насликала на зиду изгубило привлачност. На гране сам укуцала ситне ексере на које качим сав свој накит, каишеве, украсне траке, итд. Ово сам двапут преуредила. Можда стварно треба да изађем.

А мамин последњи коментар учинио је своје.

Пре него што се Денијева породица одселила (нека је проклето напредовање у каријери у фармацеутској индустрији) користили смо сваку прилику да се виђамо последњих дана док је био овде. Сада схватам да се нисам виђала ни са ким другим. Чак ни са Рени и Клои, мојим најбољим другарицама на целом свету. Дени ми је јасно ставио да знања до једноставно не жели да излазе са нама, а када је он отишао ја сам се затворила у своју собу. Горе ми образи када размишљам о овоме. Управо сам се погледала у огледалу, па тако знам. Дуга плава коса, плаве очи, обичан нос, образи који горе. Није ни чудо штосу престале да ме зову. Морам да се суочим са болном истином: нисам добра другарица. Ја сам, у ствари, јадан, саможив пример другарице.

Оваква мисао није пријатна. Шта ако више уопште немам другарице? Рени и Клои су најоданије особе на свету, па зато не бисте желели да будете неко ко их је изневерио у погледу искреног и часног пријатељства. Верујте ми на речми имамо високе стандарде када је у питању пријатељство. А верујем да сам пала испод стандарда.

Преплавио ме је стид.

Искупићу се.

Сада ћу телефонирати.

Петак 10.25

Обавила сам то.

Прво сам позвала Рени.

„Хало?”

„Здраво, Рени, ја сам”.

„Ко?”

„Ја”.

„Покушавам да ти препознам глас. Сачекај… Немој да ми кажеш… Сећам се као кроз маглу. Да ли смо се познавале у прошлом животу?”

„Ја сам, најгора другарица од свих лоших другарица”.

„А-ха. Сада ми је све јасно”.

„Рени, тааако ми је жао. Не знам шта да кажем…”

Шта кажеш на ово: мој некада бритак ум запосела је мистериозна момачка сила, која ми је помутила разум. Томе је натерало да размишљам на следећи начин: Да, вољени, Дени, кога познајем три и по секунде, ти си ми најважнији на свету. Не допадају ти се Рени и Клои, моје најдраже другарице, које познајем још од предшколског, па ћу их стога одбацити због љубави према теби…”

„Јој, јој, добро… добро…”

„Још нисам завршила”.

„О, Боже. Настави онда”.

„Али, сада се Дени, Чудо од момка, преселио у Бирмингем и ја желим да се вратим својим другарицама зато што сам усамљена и тужна и желим да се поново смејем…”

„Јој”.

А то је више него ишта што сам доживела са Денијем”.

„Дупло јој”.

„Добро, сад сам завршила. Где хоћеш да се нађемо?”

„Стварно, Рени? Ти то озбиљно? То би било страва. Знам да сам била идиот, али кунем се, кунем се, никада више нећу бити такав кретен. Јасно ти је да сада схватам да би моја најгора ноћна мора била да изгубим другарице”.

„Стварно? Увек си говорила да је најгора ствар која може да ти се деси да какиш у нечијој кући, а да не можеш да пустиш воду”.

„Па, да, руку на срце, и то би била катастрофа. Хвала ти што си ме подсетила на то. Човече, стварно ми се чини као да се нисмо виделе читаву вечност”.

„Па, да размислим. Излазила си са Денијем укупно месец дана. Последњи пут када сам те видела био је последњи дан тромесечја, онда је почео Ускршњи распуст. То је било пре две недеље. Онда је Дени отишао, а ти га оплакујеш… да размислим… свега два и по дана”.

„Довољно, зар не?”

„Мислим да јесте”.

Екстра! Касније се налазимо у робној кући Барнабиу граду. Рени каже да на одељењу за лепоту избацују нове нијансе сенки за очи. Њена мама је шминкерка и зна за те ствари. Треба ми и нова опрема за физичко, пошто ми се стара сукња распада, а и предњи део ми се попунио. Дупло екстра!

Након разговора са Рени обавила сам следеће ствари:

1. Назвала Клои. Била је уобичајено смирена и зрела. Искрено мислим да није способна да помисли нешто лоше. Знате оно када у бајкама кажу за неку принцезу: „Била је добра колико и лепа”? Е, па, таква је Клои. Она данас чува брата, Џима. Он има седам година и болује од Дауновог синдрома. Страшно је драг и забаван, а не кажем то само зато што му је увек неодољиво драго што ме види. Рени и ја ћемо се видети са њом сутра.

2. Средила своју собу. Била сам као Мери Попинс са малом цвркутавом птицом на прсту. Ја лично сматрам да је најефикаснији почетак сваког рашчишћавања када зграбите сву одећу са пода и столице и сручите је у корпу за веш.

3. Пресвукла сам се у белу памучну кошуљу и додала широк каиш на фармерке. Навукла сам црне чизме од антилопа које досежу до чланака. То што сам уседелица није изговор за опадање стандарда.

4. Свечано сам се заклела у огледалу и над овим дневником да сам ја, Кери Хендерсон, научила лекцију и да ћу, од сада па надаље:

СТАВЉАТИ ПРИЈАТЕЉЕ НА ПРВО МЕСТО

(и трудићу се да будем бољи човек).

 

Петак 20.00

Да сам знала шта ће се догодити у Барнабију, увлачила бих се у стару опрему за физичко још једно полугође. Ко би претпоставио да ће се одлазак на одељење са школском опремом са мамом окончати насиљем и мојим БУКВАЛНИМ СТРАХОВАЊЕМ ЗА СВОЈ ЖИВОТ? Али, тако је било. Др Џенингс (тако ће се презивати моја будућа терапеуткиња) седеће на ивици своје велике кожне столице и гристи оловку од нервозе. Знаће да још нисам била спремна да изађем из куће. Али, таква сам, помислиће. Одважна, одважна, одважна.

Све је кренуло баш фино. Покупиле смо Рени, и било ми је тако драго што видим њено лице како се цери и помаља на прозору аута. Превртала је очима и занимљиво се плазила. Има огромне очи боје лешника, као њена мама. Тата јој је Индијац па тако има и прекрасну смеђу кожу. Сјајну црну косу је била везала у коњски реп и јела је сендвич. Она стално нешто једе. Мислим да живи у страху од гладовања. То баш уме да изнервира зато што је ситна и грациозна и изгледа крхко. Није фер ни то што су јој порасле груди када је имала једанаест година. Има и деколте. А ја сам, са четрнаест година и скоро метар и осамдесет, одушевљена што сам са 70А прешла на 70Б. Природа уме да буде страшно окрутна.

Рени је мислила да је она прва видела ту девојку. Боцнула ме је по руци да ми скрене пажњу, али наравно, видела сам је. Стајала је испред нас у реду, у школској униформи и грицкала је зихернадлу. Није била велика, али да се отворила, унутрашњост њених образа би се побунила. Девојка је избацивала на видело сваких неколико секунди како би се уверила да смо је приметиле. Приметиле смо. Једним широким погледом донеле смо једну од наших стручних процена:

– Пуно уметака за косу црне и тамнољубичасте боје.

– Усне и коса обојене у црно.

– Бело лице.

– Гот у покушају упознаје Кловна.

А да будем искрена, није била неко за кога бисте рекли да је витке грађе. Носила је огромну црну врећасту одећу која је некада можда била џемпер и подеране хеланке које су нестајале у великим радничким чизмама.

Затим је та жена измученог изгледа која је стајала поред ње почела да удара прстом по списку на каси, говорећи: „Срећо, овде пише да мораш да имаш спортску опрему”.

Зихернадла је поново искочила. Очи уоквирене црним пудером зуриле су право напред.

„Знам да ниси пресрећна због овога, душице, али ово мораш да имаш”.

Девојка је наставила да жваће и пиљи.

„Ма дај, већ смо прошле кроз ово и…”

Девојка је нагло окренула главу и бесно је погледала. Забацила је уметке и једва промашила мој нежан образ. Рени и ја смо се помериле неколико центиметара уназад.

„Не намеравам да идем ни на какве проклете часове физичког, тако да ми ништа од овога неће требати, зар не?”, планула је. „Мрзим спорт, мама, знаш то, тако да је чак и разговор о томе БЕСМИСЛЕН!”

Онда се накратко загрцнула зато што је било тешко викнути БЕСМИСЛЕН америчким акцентом и са зихернадлом у устима. Али, биле смо одушевљене њеним покушајем. Измучена мама је поново покушала. „Молим те, буди разумна… знаш да мораш”.

Девојка извади зихернадлу из уста и зарежа кроз зубе: Нећу се бавити никаквим спортом”.

„Свакако ћу купити сву опрему”, одврати жена жустро. Свака јој част. Била је храбра.

„Ради шта хоћеш, ја је нећу пробати зато што никада, ама баш никада не намеравам да је носим. Како не разумеш?! Уопште нисам ни желела да дођем у ово глупо место у овој глупој земљи и идем у ону глупу школу”.

У реду, у реду, сконтале смо.

„И каква је то глупа школа у којој терају девојке да носе бермуде? То је као у средњем веку”.

Рени ме је стегла за руку. Брзо сам сакрила иза леђа сукњу коју сам држала. Помислила сам да није најбољи тренутак да објавим да идемо у исту школу.

А шта вас две Барбике буљите!?”, просиктала је на нас.

Е па, стварно! Признајем да смо Рени и ја можда злоупотребиле добродошлицу у Свет сенки за очи – где боје говоре. Продавачица је сигурно то помислила. Али нема потребе бити груб.

„Да ли имају Барбике Азијке?”, шапнула ми је Рени на уво. И даље ми се по глави вртела запрепашћујућа оптужба ове девојке, ја сам заустила да јој оштро и луцкасто одговорим. Још нисам проговорила када се мама створила поред мене дахћући и машући дречавоцрвеном блузом за физичко. Нажалост, то заиста јесте боја школе Ботон хај.

„Ух, добро је, још нисте услужене. Погледај, узела сам последњу”.

Али, онда су јој очи засијале угледавши идентичну боју школске опреме у гомили испред нас. Молила сам се у себи да се то не догоди, али било је прекасно. Видела сам како измучена жена гледа у моју блузу коју је мама држала у руци и одмах осетила зближавање међу њима. Ухватила сам поглед девојке са зихернадлом, онда смо погледале чекајући да тај талас прође.

„Да ли ваша кћерка иде у Ботон хај?”, мама је започела комуникацију.

„Наравно. Биће нова овог тромесечја”.

О, стани јој на муку. Скоро да ми је било жао.

„Дошли смо из Америке, али ја сам овде одрасла. Мој супруг треба ускоро да нам се придружи. Овде смо тек недељу дана и покушавамо да спремимо Медлин…”

„МЕДИ!” Вербална експлозија је била заглушујућа и убрзо је након ње уследио Смртоносан поглед.

Њена мајка уздахну, равнодушно. „Извини, срећо, Меди, за школу”.

„Па, дозволите да се представим…”

Молим те, молим те, немој, мозак ми је јаукао. Било је довољно лоше што је Меди / Медлин била мање него одушевљена Ботон хајом. Заиста није морала да зна да је моја мама заменица директора. Али, мама им је то свакако рекла и чак питала: „А у ком разреду ће бити ваша кћерка?”

У деветом”.

„У деветом!” Помислили бисте да је моја мама управо добила на лутрији.

„Кери и Рени иду у ИСТИ разред!”

Апсо-проклето-лутно невероватно.

„Где живите?”

„У најслађем селу Питсфорду…” Осетила сам како Рени у ишчекивању појачава стисак на мојој руци. Не говори мама. Само не

„Није ваљда…” Мама само што се сада није онесвестила од усхићености.

„Ми живимо баш у суседном селу, у Молтону. Да ли ће Медлин ићи у школу аутобусом? То би био онај исти којим иду ове девојке!”

Погнуле смо главе када је Медина мама рекла да хоће.

Сигурна сам да ће се Медлин”, чула сам како девојка шкргуће зубима), „допасти Ботон хај. Кери и Рени је тамо стварно лепо, зар не?”

Слабашно смо се насмешиле.

Жена нам се блиставо осмехнула.

„Мислим да је Медли… Меди мало нервозна што креће у нову школу и треба да упозна нове другаре”.

Да ли је ова жена луда? Да ли жели да умре? Медино шкргутање зубима је добило на убрзању.

Спасила нас је каса. Добиле су рачун тако да је чак и блистав осмех Медине маме истог тренутка спласнуо. Да, ова хрпа опреме од акрила кошта читаво мало богатство. Није ми јасно зашто се родитељи не побуне. То је скандалозно.

У том тренутку сам мислила да је готово. Кренуле су – па, па, Меди. Ciao, sayonara.

Али, не. Осетила сам како мама узима ваздух. Намеравала је да каже још нешто. Био је то лош знак.

„Да ли би Медлин волела да дође…”, започела је.

Свако је могао да види да сам морала нешто да предузмем. Нежно сам ћушнула маму у цеваницу у знак претње. Нажалост, од тога је настала тешка огреботина и мама је јаукнула од бола.

„Кери!”, сагла се и почела да трља ногу. „Зашто си, побогу, то урадила?”

Не само да сам се осећала ужасно зато што је била у правој агонији, већ сам се, док сам јој помагала да подигне своју торбу и блузу, посрамила јер сам схватила да Меди зна шта сам урадила. Уочила сам кратак талас бола који јој је прешао преко лица пре него што је поново убацила зихернадлу у уста, окренула се и отишла. Њена мама је покупила брдо кеса и похитала за њом међу руљом купаца. Када је сустигла, Меди се окренула и погледала нас, упутивши ми поглед чистог презира. Управо у том тренутку сам схватила да сам у озбиљној личној опасности.

Нисам била једина која о томе размишља. „Мислиш да ће те убити када те следећи пут види?”, упитала је Рени.

„Јасно као дан. До ђавола… Осећам се стварно грозно. Ово је требало да буде мој први дан као боље особе”.

„Али назвала нас је Барбикама и била груба према својој мајци и једноставно изгледа као ходајућа ноћна мора. Зашто би ико пожелео да проведе још неко време са особом која се тако понаша?”

Али ово ми није помогло да се осећам боље, јер, да будем искрена, након свог оног испробавања тестера сенки за очи, Меди није много погрешила што нас је назвала Барбикама. Рени је упорно трептала ка мени, с једним златним и једним сребрним светлуцавим капком. Испробала је и три маскаре које увећавају трепавице, једну преко друге. А и ја сам. Гледајући се у излогу, схватила сам да би и један модроплави и један светлозелени капак био сасвим довољан и без ружичастог руменила и сјаја за усне.

***

Дакле, какав је то био дан? Када се узме у обзир одлука коју сам донела јутрос, да будем малени пријатељ целом свету, шта сам постигла?

1. Упознала потпуног странца који ме сада мрзи.

2. Напала сопствену мајку и нанела јој тежак физички бол.

3. Безвољно сам покушала да се подсмехнем Неду за скејтборд.

(Ово сам убацила да ме развесели.)

Трудићу се да упамтим да дам све од себе да сутра придобијем Клои на своју страну што се тиче ситуације са Меди. Незгодно, Клои има обичај да сагледа све стране једног аргумента. И да буде пажљива и милостива (за разлику од Рени која размишља само у једном правцу – и то је то). Клои ће најбоље знати како да поступимо и њен предлог ће бити бољи од Рениног, а то је да за сваки случај добро наоштримо оловке.

Прво пријатељи

И, шта сте одлучили?! Хоћете ли набавити ову књигу, а онда и њене наставке 🙂

Ваљда је ово довољно да схватите каква ће вам се књига наћи у рукама.

Уживајте у читању поглавља која следе 🙂

Милица и Јана С.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: