БЕЛИ ОЧЊАК – Џек Лондон

1 јун

  1. Никола К. 6/1     (шк. 2012/2013.)
  2. Николета VII/1     (шк. 2012/2013.)
  3. Сретен 8/1     (шк. 2013/2014.)

________________________________________________________________________________

Џек ЛондонЏек Лондон је рођен 12. јануара 1876. године у Сан Франциску.

Један је од најчитанијих у првој половини XX века.

Рођен је као ванбрачни син самозваног „професора“, писца и астролога В. Х. Ченија, који га никада није признао.

У младости се бавио разноразним пословима, а био је чак и трагач за златом.

Извештавао је као ратни дописник у руско-јапанском рату.

По уверењу је био социјалиста.

Звали су га „амерички Горки“.

Деветогодишњи Џек Лондон са својим псом по имену Роло (1885)

Деветогодишњи Џек Лондон са својим псом по имену Роло (1885)

Написао је око 50 приповедака и романа. Од његових дела су позната:

  • „Морски вук“,
  • „Мартин Еден“,
  • „Месечева долина“,
  • „Људи с дна“,
  • „Гвоздена пета“,
  • „Вуков син“…

Ипак је остао упамћен по овом роману, као и роману Глас дивљине.

Умро је 22. новембра 1916. године у Глен Елену.

Бели очњак

На почетку романа писац описује област негде на северу Америке. Након тога упознаје своје читаоце са Билом и Хенријем. Путују санкама које вуку шест паса. За санке је привезан мртвачки сандук. Не прати их само невреме већ и чопор вукова. Чопору припада и једна необична вучица. Њен је задатак да мамцем довуче псе до чопора.

Вукови

Бил и Хенри седе поред ватре. Око њих су вукови. Бил врло брзо губи живце и одлучује да се сукоби са вуковима. Носи са собом пушку и једина три метка. Хенри је чуо три пуцња, али Била више никада није видео. Хенри је остао сам. Свестан је да му се смрт ближи. Једне ноћи га нападају вукови, али је Хенри решио да се не преда без борбе. Очајнички тера вукове од себе. Ватра се полако гасила, а он више није имао дрва. Хенри схвата да му спаса нема. Заспао је свестан да је тај сан последње што ће доживети. Међутим, пробудио се и видео је да вукова више нема. Сазнаје да су дошли неки људи и отерали вукове. Тако се Хенри спасио од сигурне смрти.

вук

После овог дела, писац упознаје читаоце са Белим Очњаком. Поменути чопор вукова дели се у више група. На то их је приморала глад. Вучица је са тројицом вукова који се боре за њу. Победник је Једнооки. Он је старији и искуснији и убија друга два вука.  Путују заједно до тренутка када добијају младунце у једној пећини. Било их је пет. Интересантно је понашање вучице. Она се понаша као и било која мајка. Воли своју децу, брине се о њима… Хране и даље нема и сви младунци, осим једног, умиру. Преживело је најјаче младунче. У себи има ¾ вука и ¼ пса. Не разликује се од других мешанаца. Излази из јазбине, учи да лови… Једном је отишао до извора да се напије воде. Нажалост, ухватио га је Индијанац Сиви Дабар. Узалуд се вучић отимао. Индијанац је био јачи. Разгледајући свој плен, Индијанац је задивљен белим очњацима вучића. Тако је Бели Очњак добио име. Живи у индијанском селу. Спремају га за вучу санки. Живот му је изузетно тежак, а додатне проблеме му прави пас Лип-Лип. Штити га мајка, вучица Кајчи, али њу одводе из индијанског логора. Бели Очњак је покушао да иде за мајком, али су га Индијанци ухватили и претукли. Схватио је ову сурову лекцију. Схватио је да мора бити покоран. Бар је успео да се избори својом снагом и одлучношћу од других паса.

Једном приликом, на путу до Форт Јукона, неки људи су преварили Сивог Дабра и он даје Белог Очњака Лепоти Смиту. Немојте мислити да је он леп. Баш напротив. Ружан је у сваком смислу. Познат је као кукавица која има идеје далеко од нормалних. Бели Очњак код новог газде постаје вук за борбу и живи у кавезу. Живот му је био и више него тежак. Сви су га малтретирали. Знао је да ће преживети само ако буде јачи од осталих животиња. Међутим, неки булдог, иако мањи од њега, успео је да га победи. Бели Очњак је поражен и скоро мртав. На срећу, спасио га је Видон Скот. Овај рударски инжењер га је купио и одвео кући. Бели Очњак први пут проводи време са неким људским бићем које га воли и пази. Његов нови газда је одлучио да се врати у Калифорнију. Није планирао да води Белог Очњака са собом. Пас кришом иде за њим, успева да уђе на пароброд и заједно са Скотом стиже у Сан Франциско.

Бели Очњак се полако навикава на нови живот у кући свога господара. Почиње да упознаје кућу свог господара. Није му било тешко да схвати да мора поштовати све друге чланове домаћинства. У почетку је имао проблема са пилићима. Нападао је и њих и слугу који је покушавао да их одбрани. Судија Скот не верујем да ће Бели Очњак икада заборавити своју дивљу природу. Кажњава га и Бели Очњак увиђа своју грешку. Неко време је морао да проведе у кокошињцу, али није дирнуо ниједно пиле. После овог теста постаје део домаћинства. Његов добри господар зна да не сме уништити природу Белог Очњака. Брине о свом љубимцу, али Бели Очњак ипак није у потпуности срећан. Недостаје му природа. Довољно је паметан и упоран да научи правила игре. Проводи време са својим господаром и учи да живи са керушом Коли на истом имању.

илустрација Бели Очњак

Био је јако користан. То се видело у ситуацији када је Скот пао с коња и сломио ногу. Послао је Белог Очњака по помоћ. Бели Очњак одано испуњава овај задатак и тако се Скот спасио.

У још једној ситуацији је спасио дом свог господара. Наиме, затвореник Џим Холи је побегао из затвора Сен Квентин. Тамо је био по одлуци судије Скота. Био је неправедно осуђен и то није могао да поднесе, већ је одлучио да се освети судији тако што ће убити и њега и његову породицу. Док је прилази кући, спазио га је Бели Очњак. Упркос томе што је Џим Холи пуцао у Белог Очњака и ранио га, пас успева да убије некадашњег затвореника. На срећу свих укућана, ветеринар је успео да га спаси. Тешко је текао његов опоравак. Све време је сањао природу и сећао се некадашњег живота. Успео је да се опорави, а породица га је прозвала „Блажени вук“.

Роман се срећно завршава. Бели Очњак ужива  на имању свог вољеног господара. Проводи време са њим, али и са својим потомцима које је добио са Кали.

Бели Очњак (енглески)

Досад сте већ схватили шта је тема овог романа. Иако мислите да вам је све јасно, варате се. Не можете замислити све поменуте авантуре. Џек Лондон је показао колики је мајстор речи. Да бисте се уверили у то, прочитајте роман. Нико вам не може дочарати Белог Очњака и његову борбу са сопственом природом. Логично је да овај дивљи пас остане такав до краја живота. Међутим, моћ љубави је најјача на свету. Томе ће вас научити ова књига. Ако је један дивљи пас могао да промени своју природу када је несебично заволео свог господара, онда свако може бити добар и поштен. Захваљујући овој књизи, није тешко схватити да од свих добрих људи који нас окружују треба да се учимо толеранцији и доброти. Вероватно је то и желео да постигне писац. И постигао је, бар у мом случају. Другачијим очима гледам децу која се свађају, одрасле који се убеђују око неважних ствари… Из дубине душе осећам да их жалим. Жалим их зато што нису имали срећу или прилику да схвате шта значе доброта, толеранција и љубав.

Искрено се надам да ћете ви бити срећнији од њих.

Никола К. 6/1

(шк. 2012/2013.)

→   →   →   →   →

Бели Очњак

Џек Лондон   

Џон Грифит рођен је у Сан Франциску12.1.1876. године, а умро је 22.11.1916. године. Био је амерички писац познатији као Џек Лондон. Један је од најчитанијих у првој половини XX века. Рођен је као ванбрачни син В. X. Ченија који га никад није признао.

Написао је око педесет приповедака и романа. Најпознатији његови романи су:

  • „Зов дивљине”
  • „Бели Очњак”
  • „Мартин Еден” (аутобиографски) (1909)

Говорио је о животу радничке класе, са изразито социјалистичком тенденцијом. Често је описивао људе са дна, понижене и угњетаване. Зато је добио надимак „амерички Горки”.

 

О делу:

 

Књижевни род: епика

Књижевна врста: авантуристички роман

 

Тема је преживљавање у дивљини и суочавање са људима који се понашају насилно.

 

Идеја је пишчева жеља да покаже како се треба носити са животом и избећи сурове људе.

 

У овом роману говори се о полувуку и полупсу који је рођен за време велике зиме у суровој дивљини у једној пећини. Од њих петоро која је његова мајка окотила остао је једини.

Његова прва борба била је борба с глађу јер је била несташица хране. Једног дана остао је сам. Изашао је по први пут из пећине. Видео је за њега занимљив и необичан призор. Испред њега налазила се шума пуна дрвећа, цвећа и разних птица које су  цвркутале. Чуо је нов звук који је допирао кроз лишће. Након неколико минута ходања наишао је на један поток. Умочио је шапу у воду. Вода је била веома хладна. Одједном, нашао се у води. Покушао је да  доплива до обале. Није успео. После неког времена успео је да стигне до обале. Наишао је на лисицу са којом је желео да се игра, али  њена мајка јој  то није дозволила. То је бар било јасно самим тим што је напала вучића. У том тренутку вучићева мајка отерала је лисицу. Вучић је брзо растао. Почео је да учи законе дивљине и да лови. Једном је приликом, у лову, наишао на људе. Једног човека је угризао за руку. Вучић је почео да режи на човека. Човек је видео вучићеве беле очњаке и назвао га је „Бели Очњак”. Човек се разбеснео и у тренутку када је кренуо да га удари, из жбуна је искочила вучићева мајка. Други човек је позвао вучићеву маму да приђе. Био је то брат њеног некадашњег газде. Кренули су са њима у њихов логор. Вучић  је растао, али се није уклопио са неким људима јер су га окривљавали за све. Један човек се бринуо о њему. Звао се Сиви Дабар. Једног дана је Сиви Дабар успео да ослободи мајку Белог Очњака. Бели Очњак је желео да се врате у дивљину, али његова мајка се вратила у логор. Оставила је Белог Очњака и отишла са неким човеком преко реке.

 

Пред зиму се цели логор спремао за селидбу на југ. Бели Очњак је успео да побегне у шуму. У једном тренутку се осетио усамљеним. Јурио је сатима кроз снег и када се смрачило, нашао их је. На лето су се Сиви Дабар и Бели Очњак упутили ка Форт Јукону. Тамо је Бели Очњак запао за око једном човеку кога је био лош глас. Човек коме је Бели Очњак запао за око звао се Лепи Смит. Једном приликом је успео да отме Белог Очњака, али је он, на сву срећу, успео да побегне. На жалост Белог Очњака, Сиви Дабар је конопац којим је Бели Очњак био везан, дао Лепом Смиту. Лепи Смит је вука тако претукао да је пар дана лежао у боловима. Лепи Смит је Белог Очњака терао на борбу паса. Једном је добио јаког противника. Био је то енглески булдог. Током те борбе ушла су два младића, Видон и Мете. Раздвојили су псе и дали Лепом Смиту новац за Белог Очњака. Отишли су са вуком. Имали су доста стрпљења док су га припитомљавали. Бели Очњак је био наклоњенији Видону, иако га је Мете хранио. Једне вечери је Лепи Смит покушао да украде Белог Очњака, али га је вук намирисао и угризао. Видон и Мете су отерали неваљаца.

 

зима

 

Једног дана је Видон саоницама отишао у непознатом правцу и није га било неколико дана. Бели Очњак је био веома забринут и ништа није јео. Када се Видон вратио, вук је своју срећу показивао махањем репа. Видон и Мете су били изненађени. Видон је морао да оде у Калифорнију, али са собом није мога повести Белог Очњака. На крају га је ипак повео. Када су стигли, Бели Очњак је био мало узнемирен због нове средине и толике буке. Упознао је Видонове родитеље. Режао је када се Видон грлио са родитељима. Схватио је да у томе нема ничег опасног по Видона. Једна керуша, позната као Коли, увек је била против вука. Док су били на Видоновом имању, дошло је до тога да је Бели Очњак заклао две кокошке. Видон се кладио са својим оцем да ће успети да научи вука да то више никад не ради, али му отац није веровао. Видон је вука научио памети. Пустио га је у кавез, а вук није убио ниједну кокошку. За казну, Видонов отац, судија Смит, морао је да каже вуку да је  најпаметнија животиња и да га је потценио. Једног јутра је Видон пао са коња и сломио ногу. Бели Очњак је брзо одјурио и довео је Видонове родитеље како би га одвели кући. С обзиром на то да је Видонов отац био судија и доносио бројне пресуде, једна од његових пресуда била је педесетогодишња казна која је била намењена Џиму Холу. Џим Хол је побегао из затвора са намером да се освети судији Смиту. Тако је једно вече ушао у кућу Смитових, али није прошао неопажен, на срећу свих. Видео га је Бели Очњак и напао га. Чула су се три пуцња. Кад је Видон упалио светло, видео је Џима Хола мртвог, а вуку су била поломљена три ребра и једна нога. У себи је имао три метка. Срећом, ветеринар је успео да га спаси. Бели Очњак је био слаб, али се ипак кретао. Сви су били око њега и бринули се о њему. Једно поподне одвели су га у амбар, Тамо га је чекало изненађење. На сену је лежала Коли са шесторо младунчад. Два су личила на оца, на Белог Очњака. Пентрали су се по њему и лизали га. Бели Очњак је био веома срећан. Знао је да ће бити срећан и живети срећно са Видоновом и својом породицом.

 

два вука

 

Као што ми је сваки прочитани роман пружио неке поуке, тако сам и из овог могла научити много тога. Научила сам да нико не треба дозволити другима да га гази и да треба бити добар према ономе ко је добар према нама. Још једну поруку сам извукла из овог романа. Не треба сваког много волети док га добро не упознамо. Ако дозволимо себи луксуз да неког заволимо одмах, можемо се на крају разочарати, а то је оно што нико не би волео да му се деси. Једна од ствари коју свако треба да зна је да је пријатељство веома важно, можда и најважније у животу, а то се могло закључити и из овог романа. Сматрам да је ова књига веома поучна, бар из мог угла. Мислим да има специфичну радњу и занимљиве догађаје. Међутим, оно што осећам после читања овог романа, не могу лако да испричам. Многа осећања се налазе у мени и зато свима вама топло препоручујем да прочитате ову књигу. Тек ћете онда моћи да разумете како се, заправо, осећам после ове књиге.

Николета VII/1

(шк. 2012/2013.)

→   →   →   →   →

Бели Очњак, Џек Лондон

О писцу:

Амерички писац Џек Лондон рођен је као Џон Грифит. Рођен је у Оукленду, САД, 12. јануара 1876. године, а умро је 22. новембра 1916. године. Био је један од најчитанијих писаца у првој половини 20. века. Написао је око 50 приповедака и романа. Најпознатији су му романи „Зов дивљине“ и „Бели очњак“. Написао је и аутобиографски роман „Мартин Идн” (1909). Бавио се многим пословима, па је био чак и ловац на благо. Ипак, остао је запамћен по свом књижевном делу.

Радња романа везана је за лепоте природе које се крију на Аљасци. Одвија се у самом средишту жестоке зиме. Од људи се виде само двојица мушкараца који помоћу седам паса вуку ковчег са трећим мушкарцем, али мртвим. Двојица мушкараца су Хенри и Бил. Из петних жила су се трудили да их зима не савлада. Бојали су се да се ускоро не придруже човека у ковчегу. Све теже им је било да се боре са природом. Сваког дана би их још јаче ошамарила. Кад год би заспали, један пас би нестао без трага. У чопору вукова који су прождирали псе, приметили су вучицу. После неколико месеци она рађа Белог Очњака. Несрећно се завршила љубав између вучице и њеног потомка. Индијанци су је ухватили и завезали је, а када је младунче отишло следећег јутра до извора, људи су ухватили и њега. На сву срећу, одвели су га код мајке. Када га је поглавица видео, назвао га је Бели Очњак. Јасна је поглавичина асоцијација. Одлучио се за то име због белих очњака заробљеног вука. У кампу га је приметио Лепотан Смит. Нажалост, његове особине нису одговарале његовом надимку. Напротив! Откупио је вучића од поглавице како би га водио на борбе паса. Бели Очњак је био најјачи пас. Нема борбе у којој није победио. Међутим, његов животни пут опет скреће. Купује га човек по имену Видон Скот и одводи га у Сан Франциско. Остављен опет без могућности избора, Бели Очњак се прилагођава новом начину живота. Није му било досадно. Чак је једном приликом ухватио криминалца одбеглог из затвора. То је био за њега свечан дан. Сви људи су му аплаудирали.

И тако је пролазило време. Низали су се догађаји, занимљиви, обични, свакодневни, али и тужни, неочекивани.

На крају, Бели Очњак леже на земљу и заспи са полуотвореним очима.

Овај авантуристички роман нас води кроз Аљаску у време 19. века. Писац нам описује преживљавање младог пса-вука у немилосрдној природи, самостално и у чопору. Не изоставља и најсуровији део животињског света – беспоштедне борбе ради забаве и зараде одређене групе људи. Није тешко уочити пишчеву жељу да покаже својим читаоцима да живот не може увек бити добар и нежан. Из те његове жеље проистичу бројне поруке. Већина њих би се могла подвести под реченицу: Храброст и упорност су једине особине које могу помоћи у преживљавању. С друге стране, како знамо и умемо, морамо се супротставити животним хировима ради своје добробити, али и других.

Шта да вам кажем… Ову књигу треба прочитати из више разлога. Обилује бројним описима. Дира у срце богатим реченицама, фразама и изразима. Учи читаоце да је живот пун непредвидивих ситуација. Захваљујући њој, свако стиче додатно искуство, и те како корисно за будућност. Желим да вам је препоручим зато што је добар водич кроз живот. Одушевила ме је издржљивост младог вука и његов животни пут. На тренутак замислим да сам ја он и схватим колико је живот пун неизвесности, а да је на мени да видим на коју ћу страну.

Уживајте!

Сретен 8/1

(шк. 2013/2014.)

→   →   →   →   →

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: