МАРЛИ И ЈА – Џон Гроган

27 мај

Твоја наставница 🙂

_______________________________________________________________________________________

Пре неколико дана гледала сам филм „Марли и ја”. Никада пре нисам чула за њега. Почетак је био обећавајући. Баш онакав филм какав ми је био потребан после напорног дана. Међутим, крај филма ме је баш растужио. Покајала сам се што сам га уопште и гледала.

Пас и књиге

Није прошло ни три дана, а једна ученица осмог разреда је хтела да поправи своју закључну оцену анализом истоимене књиге. Поучена четворогодишњим искуством са њом и њеном вечитом жељом да иде заобилазним путем, изненадила сам се. Нисам била сигурна да књига постоји, а она очито није знала да обожавам филмове према књигама 🙂 Збунило ме је што стално помиње пса по имену Шон. Мојој збуњености није било краја, поготово када ми је послала рад од десетак радова где је препричан – филм. О Шону ни словцета. Срећом, заборавила је књигу код мене.

Марли и ја (бочно)

Шон је још један пас, уствари, први пас породице Гроган. Главни је лик предговора. Код моје ученице је то поглавље звучало као цели роман, уз тврдњу да се о Марлију говори само на последњих двадесетак страница 🙂 Марлија ћете већ упознати, али упознајте и Шона из предговора са примамљивим насловом Савршен пас. Уверићете се да је прича о њему тако топла. Моја ученица је тако лепо причала о њему па сам пожелела да баш то поглавље поделим са вама у нади да ћете прочитати дело до краја.

Савршен пас

У лето 1967. године, када сам имао десет година, отац је попустио пред мојим непрестаним молбама и одвео ме да ми нађе пса. Заједно смо се одвезли породичним комбијем и зашли дубоко у унутрашњост Мичигена, до фарме коју су водиле једна неотесана жена и њена прастара мајка. Фарма је имала само једну врсту робе – псе. Псе свих могућих величина, изгледа, година и нарави. Имали су само две заједничке особине – сваки од њих био је луталица непознатог и непрепознатљивог порекла и сваки је био на располагању за добар дом. Нашли смо се на ранчу џукаца.

Сад само полако, сине”, рекао је тата. „Одлука коју сада донесеш пратиће те наредних година”.

Брзо сам одлучио да су старији пси туђа брига. Одмах сам отрчао до кавеза са штенцима. „Треба да одабереш неког који није плашљив”, усмеравао ме је отац. „Могао би да продрмаш кавез, па да видиш који се неће уплашити”.

Ухватио сам капију од плетене жице и бучно је цимнуо. Десетак штенаца се окренуло да бежи и заглавило једни преко других као ускомешана хрпа крзна. Само је један остао. Био је златне боје са белом флеком на грудима и јурнуо је на капију уз неустрашиво кевтање. Поскочио је и узбуђено ми лизнуо прсте кроз жицу. Била је то љубав на први поглед.

Кући сам га донео у картонској кутији и дао му име Шон. Био је од оних паса због којих читаву врсту бије добар глас. Сваку команду којој сам га учио савладао је без муке, а и по природи се лепо понашао. Кад бих испустио корицу хлеба на под, не би је дирао док му не дам дозволу. Долазио је када га позовем и чекао ме кад бих му рекао. Могли смо да га оставимо напољу целе ноћи, знајући да ће се вратити кад обиђе што жели. Мада то нисмо често радили, могли смо да га оставимо сатима самог у кући, сигурни да му се неће десити нека незгода и да ништа неће дирати. Утркивао се с колима не јурећи их и ходао је уз мене без повоца. Имао је обичај да зарони до дна језера и изрони с камењем понекад толико великим да би му се заглавило у устима. Највише је волео да се вози у колима и на породичним путовањима би мирно седео поред мене на задњем седишту. Било му је довољно да сатима седи и кроз прозор посматра свет који промиче. Можда је најбоље од свега то што сам га научио да ме по крају вуче на бициклу као прави пас из запреге, на чему ми је друштво силно завидело. Ни један једини пут није ме довео у опасност.

Био је уз мене када сам попушио прву (и последњу) цигарету и када сам пољубио своју прву девојку. Био је на седишту до мог када сам се први пут недозвољено провозао корветом мог брата.

Шон је био живахан, али обуздан, страствен, али миран. Имао је толико добре манире да би се чак скромно повукао у жбуње да би обавио нужду. Само би му глава вирила. Захваљујући тој уредној навици могли смо слободно боси да ходамо по травњаку.

Рођаци који су нам викендом долазили у посету враћали су се кући решени да и сами купе пса. Толико су били одушевљени Шоном – или „Светим Шоном”, како сам га ја прозвао. То са свецем била је породична шала, али не би било тешко ни поверовати у то. Рођен с клетвом непознатог порекла, био је један од десетину хиљада нежељених паса у Америци. Па опет, уз неку невероватну срећу, он је постао жељен. Ушао је у мој живот, као и ја у његов – а успут ми је пружио детињство какво заслужује свако дете.

Љубавна веза трајала је четрнаест година, а када је угинуо, ја више нисам био онај мали дечак који га је тог летњег дана донео кући. Био сам мушкарац који је завршио факултет и добио свој први прави посао на другом крају државе. Свети Шон је остао као сам ја отишао. Тамо где је и припадао. Моји родитељи, који су тада већ били у пензији, позвали су ме да ми саопште тужну вест. Мајка ми је касније рекла: „За педесет година брака само сам двапут видела твог оца како плаче. Први пут када смо изгубили Мери Ен” – моју мртворођену сестру. „Други пут је плакао на дан када је умро Шон”.

Свети Шон мог детињства. Био је савршен пас. Бар ћу га се тако увек сећати. Шон је поставио мерила по којима ћу просуђивати о свим будућим псима.

лабрадор

Даље се нижу поглавља, почев од јануара 1991. године када су Џон и Џени били млади и заљубљени. Уживали су у тим испуњеним првим данима брака када се чини да живот не може бити бољи. Али… Ђаво им није дао мира.

И тако са њима, од поглавља до поглавља:

  • Са штенетом, троје
  • У друштву плаве крви
  • На путу до куће
  • Врцкавац
  • Тест-трака
  • Све је у срцу
  • Господар и звер
  • Сукоб воље
  • Од чега су створени мушкарци
  • Ирска срећа
  • Све што је појео
  • Добро дошли на одељење за сиромашне
  • Врисак у ноћи
  • Раноранилац
  • Послепорођајни ултиматум
  • Аудиција
  • У земљи Бокахонтас
  • Ручак под ведрим небом
  • Громом погођени
  • Псећа плажа
  • Авион за север
  • У земљи оловака
  • Перад на паради
  • Тоалет
  • Против свих очекивања
  • Позајмљено време
  • Велика ливада
  • Испод трешњиног дрвета
  • Клуб лоших паса

Аутор ове књиге је Џон Гроган, новинар и писац. Објавио ју је 2005. године. За ову књигу се слободно може рећи да је аутобиографска. Био је поносни власник најгорег пса на свету, Марлија. Иначе, аутор је рођен 20. марта 1957. године у Детроиту, у америчкој држави Мичиген. Потиче из ирске католичке породице. Најмлађи је у породици. Има старију браћу и једну сестру. Отац му је инжењер у Џенерал Моторсу, а мајка домаћица посвећена својој вишечланој породици. Џон Гроган има две факултетске дипломе (новинарство и енглески језик). Живи са супругом Џени и тројицом синова. Патрика, Конора и Колина ћете већ упознати ако прочитате књигу. Живе у Пенсилванији. Супругу је упознао док је извештавао о догађајима везаним за свакодневне активности полицајаца у Мичигену.

Аутор је књигу посветио свом оцу, Ричарду Френку Грогану, чија добра душа прожима сваку странуМарли ове књиге која је написана у првом лицу што још више доприноси поистовећивању читалаца са главним јунацима. Тринаест година су Џон и Џени проживели са Марлијем. Жутодлаки лабрадор ретривер улепшао им је многе дане, али је било много ситуација када нису знали шта би са њим. Вечито гладан Марли је био увек спреман на разноврсне активности. Посебно је изражена његова деструктивност према предметима. Сигурно се за њега не може рећи да је злобан, посебно не према људима, али су за његово чување и те како неопходни љубав, воља и енергија. Марлију су свакојаке идеје падале на памет, а својим великим очима је увек успевао да измоли опроштај. Можда не баш увек, али је свакако занимљиво дружити се са њим. Нажалост, Марли се заувек опрашта од својих власника. Аутор је вероватно због тога и написао ову књигу. У знак сећања на свог великог пријатеља још већег срца.

Књига је брзо обишла целу планету, а можда још више филм који је осмишљен према овој књизи. Филм је представљен публици 2008. године. Главни глумци су Џенифер Анистон и Овен Вилсон. Само аутор је изјавио да је више коментара у новинама било после Марлијеве смрти него после свих чланака које је написао.

Ова смешна и дирљива књига ће сигурно дирнути срце свих оних који воле животиње и верују у посебну везаност између њих и њихових власника. Јасно је да је потребно много стрпљења у животу са кућним љубимцима, а још је јасније да стрпљење може бити стављено на велику пробу. Баш као и стрпљење ове породице. Очас посла се може појавити од умиљатог штенета балаво чудо које уништава све пред собом. Упркос свим догодовштинама са таквим кућним љубимцима, они у потпуности освајају срца својих власника и стварно постају део њих.

Ако имате пса, допашће вам се књига јер ћете у њој препознати и свог љубимца и себе. Ако немате пса, сигурно ћете пожелети да га имате. Истина, не би било чудно и ако заувек одустанете од кућног љубимца 🙂

Једно је сигурно, нема читаоца који ће остати равнодушан пред Марлијем. Аутор га врло искрено приказује. Захваљујући пажљиво бираним речима, врло се брзо стиче утисак да је Марли наш, са свим својим манама и врлинама. Порука је и више него јасна: кућни љубимац је више од животиње. Он је члан породице који је увек ту. Несебично нам нуди своју љубав без обзира на идеје које му се мотају по глави. Томе се треба учити од малих ногу. Вероватно је то разлог што ова књига постоји и у верзији прилагођеној најмлађим читаоцима.

Књига је освојила срца својих читалаца врло брзо. За само 50 недеља продато је 2,5 милиона књига и то само у Америци.

Марли и ја (књига)

Ако је ваша лењост јача, онда бар погледајте филм.

Марли и ја (филм)

Занимљивости у филму

  • Марлија је играло чак 22 пса у филму.
  • Главни лик носи име аутора књиге.
  • Пас је добио име по чувеном музичару са ЈамајкеБобу Марлију.
  • Режисер је желео да промене у природи прати фазе у развоју пса. Највећи проблем је била јесен. Кадрови су снимани у касно пролеће, а светлозелену боју лишћа променили су студијски стручњаци. Мењали су боју сваком дрвету понаособ.
  • Родитељи Овена Вилсона су његови родитељи и у филму.
  • Аутор књиге се појављује у филму као власник кокер шпанијела на обуци паса.
  • Џенифер Анистон је за овај филм добила осам милиона долара.

сцена из филма

За шта год да се одлучите, уживаћете.

Немојте пропустити ову причу и за сузе и за смех.

Наравно, ја навијам за књигу 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: