ПАТУЉАК ИЗ ЗАБОРАВЉЕНЕ ЗЕМЉЕ – Ахмет Хромаџић

28 апр

Негде постоји земља.

Не питајте где!

У сунцу и магли, у загрљају вјетрова.

Крај мора, испод зв’језда –

наћи је нико неће.

Патуљак из Заборављене земље

На самом почетку књиге налазе се ови редови. И подстичу радозналост најмлађих читалаца. А сви знају да најмлађи не остају равнодушне када се причају приче о патуљцима.

Кад им умштапићешни библиотекар препоручује књигу, ову сигурно неће прескочити. Бар мој библиотекар није…

Ова књига и њен аутор су у време мог детињства били саставни део одрастања деце широм Југославије. Наравно, то данас увелико није тако, али сећање на детињство даје ми за право да о овој књизи и даље мислим на исти начин.

Али да почнем… Најлакши начин да схватиш о каквој је књизи рећ ако прочиташ прво поглавље. Чисто сумњам да неко може остати равнодушан, да се не запита шта је даље било.

Провери 🙂

Зашто би било ко био изузетак?! Па и ти 🙂

У заборављеној земљи

Заборављена земља!

Претпостављам да ће ваше прво питање бити:

– А где се налази та земља и каква је?

Али ја вам нећу моћи одговорити сасвим тачно јер не знам све о њој. Знам само да се простирала на северу, уз море, да су је ветрови често обилазили, таласи умивали, да су се на врховима њених планина одмарали облаци, а на каменим обалама бели галебови. У ноћима пуног месеца певале су на пучини рибе које су излазиле из непознатих дубина, из царства у које људско око није никад завирило. Пјевале су до зоре и онда одлазиле, уморне и веселе, да сачекају другу месечеву ноћ. А док су рибе одлазиле, подизали су се са хридина пробуђени галебови и полетали на исток да поздраве сунце. Дуго, дуго су над морем одјекивали њихови крици.

Знам још нешто: да су лађе опрезно заобилазиле обале Заборављене земље. Због ветрова, сигурно, који су се нагло дизали, узбуркавали воду и слали на морско дно све што им се нашло на путу. Због прича о бродовима који се нису вратили, о морнарима који су заведени пјесмом риба отишли ​​у морске дубине и остали тамо.

Можда је Заборављена земља била заиста необична. Можда је била само недовољно позната па је све што се о њој говорило личило на бајку. Можда ће зато и моја прича о Сунчану и Пахуљици личити на бајку, али ја унапред обећавам да ћу испричати само оно што сам чуо.патуљак

Ви сад опет питате:

– Ко су били Сунчан и Пахуљица?

Да вас не би мучила знатижеља, казаћу вам одмах: били су патуљци. Живели су у Заборављеној земљи, имали кућицу, направљену од црвених корала, на високој и белој морској хридини. Шумом су их успављивали и будили таласи, са галебовима и рибама били су велики пријатељи.

И још ћу вам нешто казати: Сунчан и Пахуљица су били брат и сестра и нису знали да осим њихове постоје на свету и друге земље, да постоји ишта љепше од њихове обале, од планина с врховима уклесаним у небо.

Да су знали – можда би били мање срећни! Можда би их мучила чежња за даљинама, за недокученим тајнама. Можда, кажем, јер не могу да тврдим да су моја предвиђања сасвим тачна.

Једно је ипак сигурно: да су Сунчан и Пахуљица били задовољни, безбрижни и слободни као птице, да им није било ни тесно ни досадно у Заборављеној земљи.

ПахуљицаПахуљица је имала златну косу и глас чист као кап планинске воде. Пред сунчев залазак излазила је из коралне кућице на беле стене и тамо, све до рађања звезда, певала. И тада су са свих страна долијетали галебови да је слушају, а рибе свирачи подизали се из воде да је прате. Пахуљица је заиста пјевала дивно. Да је неко непознат наишао у то време поред обале Заборављене земље, сигурно би помислио: то пјева морска сирена. И сачекао би друго вече да чује заводљиве мелодије, био би нестрпљив као што су били нестрпљиви и бијели галебови кад се Пахуљица не би појавила у уобичајено време или кад се уопште не би појавила. А догађало се и то. Догађало се да оде са Сунчаном у планину црних борова, где нису допирали шумови мора, где се уместо галебова крика чуло урликање курјака или рика јелена.

Иста земља – а два света!

У сенкама борова, у крилу планине, било је све друкчије. Куцкали су детлићи, певали славуји, прикрадале се из густих честара дивље звери. У гранама се играо ветар, у бистрим језерским водама купале се златокљуне птице и дивни, бели лабудови.

Нигдје ту није било сасвим пусто, сасвим тихо.

Данима су Сунчан и Пахуљица лутали планином, спавали на травним пољанама, умивали се росом са цвијећа, брали јагоде крупне као ораси и печурке слађе од меда.

Пили су воду на изворима младости.

Пили су воду на изворима лепоте.

Познавали су језик птица и разговарали с њима, познавали су језик дивљих звери и нису их се бојали. Јахали су на јеленима и курјацима, одлазили у посете медведима. Пред њима се нигде нису затварала врата, за њих нису постојале тајне.

Па реците сад: зар им се не би могло позавидети на таквом животу? Зар нису били срећни, зар им заиста није било лепо у Заборављеној земљи?

Ви ћете рећи – да.

И ја кажем: да. И радујем се што није било другачије, а понекад мислим: како би било добро да сам се налазио у друштву с њима?

Радовао бих се још више да је све остало непромењено до краја њихова живота. Али није! И моја прича не може, на жалост, да се заврши, јер се у животу Сунчана и Пахуљице догодило нешто што је заувек уништило њихову велику срећу. Ви сте сад сигурно нестрпљиви? Полако! Не може се казати све наједном. А овде заправо и почиње права прича.

шума

Прочитај наслове других поглавља, па види шта ћеш 🙂

  • Кад Сунчан није био код куће
  • Празна је кораљна кућица
  • Пахуљицу су уграбили вјетрови
  • Међу патуљцима дивљацима
  • У олујном замку
  • Тврђава над извором ријеке
  • Празник прољећа
  • Јелен тражи патуљке
  • Срећа која није дуго трајала
  • Куда ће га одвести далеко путеви
  • У подземљу тврђаве
  • Љутица више не мирује
  • Јелен је узалуд чекао
  • Како се завршила једна ноћ
  • О једном невеселу догађају и једној одлуци
  • Питање на које нисам могао да одговорим

Пахуљица

Није тешко пронаћи ведрину и смех који красе свако детињство у делу Ахмета Хромаџића. Његови ликови дуго живе у главама читалаца јер свака реч има моћ да се сроди са писцем и делом у потпуности. Можда зато што писац никада није заборавио дане проведене у планинском селу, а умео је да их преточи у речи занимљиве и сеоској и градској деци подједнако. Можда се моћ пишчевих речи заснива на чињеници да су сва детињства иста на свој начин: безбрижна и испуњена маштом. Нема детета које се није дружило са измишљеним ликовима и захваљујући њима, многа су деца улазила у свет одраслих, а да нису била ни свесна тога. Тако је бар било када сам ја била дете. Нико нас није учио да не верујемо у бајке, патуљке, фантастичне догађаје…Зато сам сигурна да ће ова књига наћи пут и до твог срца. Читајући је, заронићеш у један свет који се никада не заборавља.

3За крај би било лепо посветити се самом писцу. Ахмет Хромаџић је рођен у Босни и Херцеговини далеке 1923. године. Рођен је у селу Бјелају надомак Босанског Петровца. Основна знања стекао је у родном селу, а касније је наставио школовање у  Босанском Петровцу. Даље школовање га води до Сарајева. Још као школарац постаје члан Комунистичке партије. Изузетно је активан у ширењу идеја за које се залаже ова партија. Одмах по почетку Другог светског рата постаје део ратних ужаса, о којима и извештава као новинар листа „Ослобођење”. Није чудо да после рата наставља са својом новинарском каријером. Уређује омладински књижевни часопис „Зора” који излази у Сарајеву. Овај часопис престаје да се објављује, али је то срећа за младе читаоце од Триглава до Ђевђелије. Наиме, Ахмет Хромаџић покреће дечју библиотеку Ластавица” којој су се радовала сва деца. Упркос пословном ангажовању, Ахмет Хромаџић налази времена за писање. Објавио је бројне приповетке пре романа „Лабудова пољана” који је посветио друговима из НОБ-а. Често је објављивао приповетке у листовима као што су „Политика” и „Мале новине”. Касније их је спојио у збирку приповедака „Патуљак вам прича”. Деци је посветио два романа. Поред „Патуљка из Заборављене земље” објавио је и роман „Окамењени вукови”. Јасно је да је аутор мајстор речи и сигурно је запамћен по свом делу, али посебно по „Патуљку из Заборављене земље”.

О аутору више можеш сазнати ако прочиташ чланак на интернет-страни „Крајина.ба”: Познати Крајишници: Ахмет Хромаџић.

Занимљивост:

После много година Ахмет Хромаџић је отишао у родно село. Прошетао се до оближње тврђаве која је обележила његово детињство. Наравно, од некадашњих безбрижних дана, остало је само сећање и туга у срцу. Другова с којима је одрастао више није било. Свако је отишао својим путем, а многи више нису били међу живима. Присећајући се у дну тврђаве минулих дана, постао је свестан веселе дечје граје. Схватио је да су то неки нови клинци који се нису ни по чему разликовали од деце коју је он некада знао. Причао им је легенду о тврђави и тада је схватио да треба да је напише.

И тако је све почело…

књиге

А на теби је да постанеш део те легенде…

Дружићеш се са бројним ликовима, наћи ћеш се у бројним авантурама, а онда ћеш једног тренутка схватити да си део једне алегоричне приче о самом животу. А живот чине пријатељство, храброст, упорност… читач

За тренутак ћеш мислити да си у бајци, а онда ћеш схватити да је живот сам по себи бајковит ако се свако довољно потруди. 

И још је много разлога зашто треба да прочиташ ову књигу…

За почетак, завири у књигу.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: