СЛАГАЛИЦА ОД УСПОМЕНА – Ерве Жуан

29 мар

Татјана 6/3

(шк. 2012/2013.)

__________________________________________________________________________________

Сви имамо толико успомена за које смо сигурни да их никада нећемо заборавити. Али… Шта ако нам једног дана, у дубокој старости, закуца Алцхајмерова болест на вратима?

Баш се то десило Бенедикти Лавјел. И хиљадама људи широм света. Бенедикта је имала, што би се рекло, леп и богат живот. Удавала се два пута. Има двоје деце. Са једним мужем је имала срећу да обиђе читав свет. Није ни чудо што има бројне успомене.

Чак се и један матадор заљубио у њу. Од њега је добила прелепи брош за успомену. Успомена је остала иако дотични матадор више није међу живима, као и успомене госпође Лавјел.

матадор

А главни кривац за њене нестале успомене је управо тај незвани гост, Алцхајмерова болест. Све је почело када је госпођа Лавјел изазвала пожар у кући. Тада је откривена њена болест и морала је да се пресели код своје ћерке. Наравно, проблемима није било краја. С друге стране, госпођа Лавјел је успевала да насмеје своју породицу када то нико није очекивао. Јасно је назначено да је најважнија је љубав којом су је нештедимице обасипали. Трудили су се од срца да јој помогну и да испуне све њене жеље, уколико су били у могућности. Покушавали су да је подстакну да се сети догађаја које је прекрио вео заборава у њеној глави. Отуд и идеја њеним унуцима да направе филм о бакином животу.

Наиме, једном приликом је Веро пронашла неколико писама у ковчегу донетом из Бакине куће. Једно писмо јој посебно привлачи пажњу. А привукло је и моју пажњу па бих га поделила са вама. Написао га је бакин муж Хуан:

Нежна моја ружо са Гибралтара, неизмерно сам срећан што могу да Вам јавим да ћу бити у Паризу 16. овог месеца. Хоћете ли ми опростити што сам претпоставио да ћете прихватити мој позив и што сам резервисао сто за двоје у Клозоре де Лила, у напокон ослобођеном Паризу? Усуђујем се да верујем како ће Вам бити пријатно да вечерамо заједно. Ернест Хемингвеј ми је обећао да ће нам се придружити и сигуран сам да ћете уживати у разговору са њим. Да ли ће Ваши родитељи пристати да ми Вас те вечери повере? Замолићу их за то телеграмом чим стигнем на станицу Сен Лазар. Наш пријатељ Пабло поново Вам шаље изразе своје наклоности. Мислим да је лудо заљубљен у Вас и, упркос мојој вољи, обузима ме оно одвратно осећање које се назива љубомором. Издао бих Пабла, међутим, и не бих извршио своју дужност ако бих Вам прећутао да Вама посвећује своју скорашњу смрт у мадридској арени. Замолио ме је да Вам предам један брош с рубинима и дијамантима, уникат који је дао да се направи за Вас у Толеду”.

Како лепо писмо! Кад се сетим циркуларних порука 😦

У овом је роману много квалитетних ликова и тешко је издвојити само једног. Посебан утисак на мене, а верујем, и на већину читаоца, оставили су следећи ликови:

БАКА је духовита упркос болести која је окупирала њен ум. Ненамерно прави хаос у кући или неку неочекивану лудорију због које се сви слатко смеју. Заборавља ситнице, не склони тигањ са шпорета… И нико јој не замера и никоме не смета то што она чини. Вероватно зато што је искрено воле.

ВЕРО и ГИЈОМ, њени унуци, искрено воле своју баку. Четрнаестогодишњу Веронику муче први љубавни проблеми јер улази у пубертет. Гијом је прави геније и представља праву супротност својој сестри. Упркос бројним неслагањима, у акцији помагања баки несебично учествују обоје.

Бака је својој породица приредила бројне, благо речено, чудне моменте које понекад насмеју читаоца, али оставе и неки горки укус у њима. Бака је раноранилац, и више од тога. Свако јутро устаје у три сата и тражи већ поменути брош. Занимљив је и сваки бакин одлазак код породичног лекара. Сваки пут је убеђена да се налази код пророчице. Смешно је описано, али тужно кад се размисли о томе да бака сакрива ствари и намирнице испод кревета јер мисли да је рат. Одлично зна шта је рат и да су потребни и посуђе, и ћебад, и чоколада, на пример.

Алцхамјер

Бакине успомене су попут јесењег лишћа. Хтели-не хтели, цела се породица мора укључити како би јој помогли колико год јасно било да је то готово немогуће. Желе да се сећа својих успомена, помажу јој да склопи делиће свог живота, подсећају је на лица и осмехе људи који су чинили њен некадашњи свет. С друге стране, треба издржати сакривање ствари које не значе у миру исто што и у рату. Понекад је нађу како виче да је примирје док маше црвеним, белим и плавим заставицама. А граница да постане опет некадашња девојка и девојчица све је ближа и ближа. Тужно, а опет…

Слагалица од успомена

Аутор овог поучног и забавног дела је француски књижевник Ерве Жуан. Рођен је 18. новембра 1946. године у француском граду Кемперу, у Бретањи. Књиге објављује од краја седамдесетих година. До тада је био банкарски службеник. Већ првим делима показује да је прави књижевни мајстор. Написао је педесетак књига: романе, књиге за младе, путописе… Добитник је бројних награда. Неки његови романи адаптирани су за телевизију.

У овом роману, који је код нас објавио „Креативни центар”, успео је да изузетно озбиљну тему представи једноставно, али да не изостави љубав, нежност и хумор. Можда је то и највећа порука романа. У муци не треба плакати већ се треба смејати. Онда се чуда дешавају и све је лакше. Алцхајмерова болест је озбиљна, изузетно озбиљна, и тешка болест. Обично се препоручује да оболели од ње бораве у специјализованим установама. Међутим, Бакина породица то није желела, већ се упорно труди да јој олакша живот и да је подстакне да задржи себе онако како приличи њеним годинама. Тешко је то. Болест напредује, а у књизи се виде све фазе ове болести. Зато је ова књига значајна за тинејџере. И не плашите се, није то књига из медицине у којој је на документаран начин приказана једна од многих болести. Звучи сурово, али се никад не зна када ће некоме сазнања из ове књиге помоћи у стварном животу. Посебно са психолошког становишта и оболелог и чланова породице. Тешко је оболелом који често мора да учи и основне животне ствари, али је тешко и породици оболелог. Треба пронаћи снагу и преживети емотивне ломове док се гледа драга особа која неповратно нестаје у неком свом свету. Помажу само несебичност, поштовање и љубав. Неосетно, заједничка мука ствара још чвршћу везу међу члановима породице, а могућа неслагања нестају као водом однета.

Слагалица од успомена

За крај бих вам рекла да овај роман учи читаоце храбрости и толеранцији. Мада верујем да сте то већ схватили. Подсећа читаоце на значај наде у животним проблемима. Роман је заиста диван и надам се да га никада нећу заборавити. А кад га прочитате, желим и вама да га никад не заборавите 🙂

А онда и ми можемо правити представу

Татјана 6/3

(шк. 2012/2013.)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: