ДЕЧАЦИ – Лујза Меј Алкот

29 дец

Твоја наставница 🙂

_____________________________________________________________________________________

Ово је једна од дирљивијих књига која подједнако дотиче осећања и дечака и девојчица. Главни јунаци су углавном деца без родитеља, што отвара могућност да сваки млади читалац размисли о срећи што живи у својој породици. С друге стране, ова књига представља могућност да се размисли о одрастању, али и о школи. Мање или више, све су школе исте, али не и ова школа. Ова школа има сопствени систем образовања и посебан режим, а негује вредности на које се можда и не поклања довољна пажња. Дечаци су примани по препоруци и са њима се радило индивидуално. Многе озбиљне особе нису могле да схвате да се деци дозвољава спуштање низ гелендер, борба јастуцима и разноврсне бучне игре. Нису могли да схвате још једну од новина која је овде уведена.  Реч је о слободном дану када дечаци могу да галаме, играју се и шале до миле воље. Слободан дан је подразумевао дан слободе и веселости, јер је брачни пар Бер сматрао да деца морају имати бар један дан недељно кад могу да раде све што хоће. Те исте озбиљне особе предвиђале су да ће школа пропасти због идеја које су спровођене у њој, али се то није обистинило. Баш напротив! Школа је имала успеха, а ђаци су постајали васпитани и добри и то без икаквих тешкоћа. Иначе, у овој школи је прво и најважније правило било да сви буду добри према свим бићима. Много се тога може научити захваљујући овој књизи. У књизи има занимљивих делова у вези са пороцима попут крађе и лажи, али још дивнијих у којима се говори о пријатељству, љубави и породици. Деца у овој школи од првог дана уче да је доброта вреднија од снаге. „Покушај и видећеш!”

Потпис Лујзе Меј Алкот

Ову дивну књигу написала је Американка Лујза Меј Алкот. Ауторка је запамћена широм света по својим књигама Лујза Меј Алкото девојчицама. Рођена је 29. новембра давне 1832. године у Џерментауну у Пенсилванији. Расла је са својом старијом сестром док се нису родиле још две. Њен отац Амос Бросон Алкот био је хришћански реформатор, писац, филозоф и педагог. Посебно су га интересовали образовање и социјална правда. Лујза је одрасла у Бостону и Конкорду у Масачусетсу. Јако рано почиње са писањем под утицајемГроб Лујзе Меј Алкот оца. Касније се у потпуности посвећује писању како би помогла мајци и сестрама. Била је ватрени аболициониста и зато се добровољно пријавила да буде болничарка у Америчком грађанском рату. Тада је оболела од тифуса који јој је трајно нарушио здравље. Прославила се писмима која је објавила 1863. године под насловом „Болничке цртице”. Свакако је њено најпознатије дело „Мале жене” или „Девојчице” из 1868. и 1869. године. Ово готово аутобиографско дело омогућило јој је угодан живот. Затим следи роман „Старомодна девојка” или „Девојчице расту” који је написала 1870. године. Годину дана касније објавила је роман „Мали људи” или „Дечаци”, а 16 година касније и роман „Џоови синови” или „Деца госпође Џо”. Сви њени романи засновани су на њеним педагошким искуствима. Иначе је под псеудонимом писала и љубавне романе. Умрла је 6. марта 1888. године у Конкорду у Масачусетсу.

Кућа Лујзе Меј Алкот у Масачусетсу

Њена дела су позната широм света и преведена су готово на све светске језике.

Лујза Меј Алкот 2

Дечаци, Лујза Меј Алкот

Садржај:

  • Нетов долазак у „Гнездо”
  • Виолина за Нета
  • Гости „Гнезда”
  • Недељни орман
  • Рађа се „Бенгс и друг”
  • Први кораци
  • Метод господина Бера
  • Дејзи хоће да се игра
  • Игра са судовима
  • Денов долазак
  • Бокс-меч
  • Ноћна драма
  • Мала бунтовница Нен
  • Денов повратак
  • Добре одлуке
  • Чика Теди
  • „Музеј Лоренс”
  • Брање купина
  • Мучни тренуци
  • Нестанак долара
  • Пријатељство
  • На врби
  • Укроћено ждребе
  • „Фармице” су добро родиле
  • Ораси и „брачни пар” Несташковић
  • Око ватре
  • Дан захвалности
  • Свечаност

Брачни пар Бер наследио је земљиште близу шуме. На њему су направили дом за напуштену децу, познат као „Гнездо”, у коме је највише штићеника, дванаест дечака и једна девојчица. Главни јунаци су дечаци који су углавном без родитеља и у овом брачном пару нашли су утеху и друге родитеље. Приказано је одрастање тих дечака и њихове пустоловине.

Тетка Џо је та која плени срца ове деце и у свакој ситуацији има решење. Непогрешиво зна шта би ком детету одговарало да ради како би дало свој максимум. Она није лепа, али јој лице има враголаст израз као да је још увек девојчица, а њен глас и покрети чувају живост и љупкост младости. Дубоке сиве очи ове дивне жене исијавају топлину и није било детета које није реаговало на њену љубав. Наравно, има безрезервну подршку свог супруга. Заједничким снагама и успевају да остваре толико успеха са децом која су им поверена на чување. Од велике помоћи им је шеснаестогодишњи сестрић господина Бера Франц. Овај добар и стрпљив дечак је посебно десна рука својој ујни. Изгледом је прави Немац. Крупан је, висок и плав. Главне особине су му ипак изузетна марљивост и умиљатост. Прави је заљубљеник у музику и све музичке активности у школи се и не би организовале на прави начин да није њега.

Уточиште у овој кући је пронашло 12 дечака. Емил, немиран и предузмиљив, представља праву Францову супротност. Обожава живот на мору јер му је у жилама текла крв старих Викинга. Није чудо што је за укућане познатији као „адмирал”, а у његовој соби је све у духу морског живота. Близанци Деми и Дејзи су понос својих родитеља и ове школе. Демијеве мане су биле занемарљиве, а душа и тело су му били у савршеном складу. Несвестан је своје необичне лепоте и интелигенције. Овај тихи и љубазни дечак је истовремено и озбиљан и весео. Истакнута је његова везаност за сестру близнакињу и није могао да схвати дечаке који крију своја осећања према сестрама. Дејзи, дивно васпитана девојчица, свим срцем воли брата и баш му је привржена. Иако још мала, савршена је кројачица. Обожава домаће послове па није чудо што је госпођа Џо тачно знала шта ће развеселити њену душу у овом занимљивом свету дечака. Нераздвојни члан ове дружине је и 5-годишњи син Берових, Роб. Он је прави ђаволак и никако није могао да се скраси на једном месту. Срећом, његово добро срце га није водило ни у какве опасне ситуације. Попут шеталице са живахним тик-так ишао је од маме Џо до тате Бера и уживао у својој породици и детињству. Теди, готово беба, млађи је син брачног пара Бер. Он је био исувише мали за неке послове, али је обожавао да га мазе и увек је био спреман за пољупце и миловања. У све је послове забадао носић, али то никоме није сметало јер се у „Гнезду” веровало у моћ деце. Успевао је да придобије и најтврђа срца, што се и види у овој књизи на конкретном примеру 🙂 Осмогодишњи Дик Браун је био грбав, али је толико ведро подносио своју несрећу да су га једном питали да ли грба доноси добро расположење. Сматрао је да је душа много важнија од тела и тако је превазишао муке свог малог и слабог тела. Његов вршњак Адолф или Доли Петинџил је муцао, али је брачни пар Бер бранио да му се деца ругају, тако је је било видног побољшања у његовом говору. Подржаван у овој школи, процветао је и време му је ведро текло у раду и игри. Ученик ове школе је био и Џек Форд. Овај дечак је виспрен и лукав, а родитељи су га послали у ову школу јер је била јефтина. Он је сматран паметним дечаком иако су његово лукавство и похлепа за новцем биле веће мане од физичких недостатака друге деце. Четрнаестогодишњи Нед Беркер се ни по чему није издвајао од других дечака тог узраста: ногат, ветропир и галамџија. Звали су га „пиштољ”. Његова карактерна особина је разметање. Разметао се да много тога зна, али како то обично бива, готово никад није у делима показивао своје знање. За њега се чак може рећи и да је кукавица, али је волео и умео да измишља приче. Дванаестогодишњег Џорџа Кола је у школу довела његова попустљива мајка. Нажалост, својом попустљивошћу му је нанела више штете него користи, тако да је он био блед, угојен, туп и лењ дечак. Звали су га Стафи. Срећом, поправио се у овој чудесној школи у сваком погледу, због чега је и његова мајка била презадовољна. Били Ворд је право невинашце међу овим веселим и неукротивим дечацима. Памет му је била као код 6-годишњака, иако је он имао већ 13 година. Овај дечак је добар, кротак и непредузмиљив. Изузетно му је било тешко да запамти лекције, али никада није заборављао лица својих пријатеља. Место несташка и враголана у овом друштву поносно је заузимао Том Бенгс. Иако јогунаст као магаре, имао је предобро срце и због тога му је све опраштано. Брз је на језику, али се увек искрено кајао због дела која је чинио. Уз његову природу су под руку ишле могуће повреде. На срећу, ништа га није могло уништити. Напротив, после сваког пада дизао се двапут снажнији и још више уживао у својим смицалицама.

Ови дечаци су живели заједно, учили, играли се, радили и свађали се. Можда би негде другде више научили из књига, али мање би знали животне мудрости које човека чине добрим. Јесу важни латински, грчки и математика, али је у овој школи владало мишљење да је много већа добробит да свако упозна самог себе како би могао себи да помогне и собом да влада.

У такво је друштво ушао Нет, дечак без родитеља који је преживљавао свирањем виолине. Врло брзо су Берови открили да овај дечак доброг срца има једну ману која је опасно забрињавала његове заштитнике. Он је понеки пут говорио лажи, додуше не крупне лаже, већ често наивне које нису ником наносиле зло; али – лаж је лаж. Обрати пажњу на речи господина Бера које му је упутио:

„Пази, контролиши свој језик, очи и руке, јер је лако рећи, видети и учинити ствари које нису истините”.

Како је овај проблем решен, открићеш само на један начин. Баш ме занима шта мислиш о методу излечења господина Бера 🙂

Ова идила нарушена је доласком још једног дечака. Први пут је госпођа Џо одступила од правила по ком су примани дечаци. Дена је препоручио Нет. Госпођи Џо је одмах било јасно да овај нимало симпатичан дечак немарног хода и дрског и мрког погледа није добар дечак. Иако свесни да с њим неће бити лако, брачни пар Бер је ипак одлучио да покуша. Новајлија Ден није показивао захвалност. Иако незналица, лако је учио. Имао је проницљиво око, али и поган језик, грубо понашање и плаховит и намћораст карактер. Према одраслима је био набусит и ћутљив, а с дечацима је само понекад био дружељубив. Готово да га нико није волео, али су се ипак дивили његовој храбрости и снази. На шта је све био спреман овај дечак?! Не можеш ни замислити. Иако свестан да у њега нико нема поверење, све што је добро имао у себи, крио је, а уживао је док је доводио у искушење стрпљење брачног пара и разочаравао њихове наде.

Сад је ред на тебе.

Уживаћеш док замишљаш да си једно од ове деце од којих се има и шта научити. Не споменух и Нен која је прикључена овој школи, али ћеш се већ снаћи у њеном друштву 🙂

Иначе, овај роман је адаптиран у филм 1934. и 1940. године, а према њему су снимане и телевизијске серије. Једна од познатијих анимираних серија снимљена је у Јапану.  Било би лепо када би неко и у овом веку снимио филм или серију по овој књизи.

Филм Мали људи из 1940. године

За крај, подсећам те да треба да знаш да приче могу да шкоде као и претерано лизање шећерлеме, али исто тако не смеш заборавити да је љубав као цвеће које расте на сваком земљишту, утиче благотворно и по јесењем мразу и по зимском снегу, дивно цвета и мирише целе године и чини срећним оног који је даје и оног који је прима.

Можеш прочитати књигу на енглеском:

Наравно, читање на овај начин не може се упоредите са уживањем у својој топлој соби и овој дивној књизи. Ипак је папир – папир 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s