ДНЕВНИК ИНЕС ТАВАРЕС – Алис Виеира

21 дец

Твоја наставница 🙂

___________________________________________________________________________________

Дневник Инес Таварес, Алис ВиеираЧим отвориш књигу, сазнаћеш да ова књига има и други наслов 🙂

Други наслов Дневник Инес ТаваресАуторка је књигу посветила свом пријатељу Жозеу Ребелу, мисионару из реда комбонијанаца, који ју је довео у часопис „Аудасија”, где је пре много година, мада под другим именом, „рођена” Инес Таварес.

Ко је главни јунак ове књиге? Већ погађаш – Инес. Њу ћеш упознати већ у првом поглављу:

Зовем се Инес.

Инес Переира Таварес.

Переира, по мамином оцу, који је умро пре седам година, а звао се Еуженио Переира.

Таварес, по очевој мајци, која се зове Едвижес Таварес.

Иначе, она се зове Едвижес Таварес до О, али је била довољно присебна да изостави то О кад је крстила мог оца.

Даље ћеш сазнати да је Инес рођена 21. јануара и да је свој тринаести рођендан прославила са својом породицом и пријатељима:

  • Ванеса – њена најбоља другарица;
  • Розарио и Кларис – њене најбоље другарице када Ванеса није ту;
  • Домингос – страшно тупав, али много сладак:
  • Жонас – никоме није најбољи друг осим можда наставницима, али је увек позван на рођендане јер одлично подноси родитеље својих вршњака.

И тако је све почело, баш као што пише на корици књиге:

Шта да радиш када уместо ајпода који желиш за тринаести рођендан добијеш дневник?  Празну свеску у којој је дигитал-пен неупотребљив. Нема по чему да се кликће на страницама, не отвара се ниједан прозор, не чује се никаква музика, другим речима – прави смор за Инес. Ипак, набавила је један „пен” од оних који се и даље зову хемијска оловка и тако су се у дневнику нашли паметница Жонас, плавушан Домингос, њена најбоља другарица Ванеса и две њене највеће љубави – чоколада и Бред Пит.

Добила је дневник од баке Жи.

Другим речима, смор.

А притом више нико и не пише.

Нико више не узима хемијску да нешто запише, осим на часу или код куће кад ради домаћи задатак.

Што овде није случај…

Рекла је хвала (можда је глупача, али је бар лепо васпитана глупача, што у данашње време није лако наћи).

- Ово служи томе да записујеш и чуваш своје тајне.

– Ово служи томе да записујеш и чуваш своје тајне.

Чврсто је одлучила да пише шта хоће и кад хоће – и готово.

У другом поглављу ћеш сазнати да Инес мрзи деминутиве, али њена бака Жи је неуморна и упорно је зове Незитица.

- О, песникињо, хоће ли ово чудоикада стићи на шести спрат?!

– О, песникињо, хоће ли ово чудо
икада стићи на шести спрат?!

И сетићеш се да је пред нама Нова година и сетићеш се (ваљда :)) да сви обећавамо много тога, нова година, нов живот, бићемо пример целој згради, али кад прође извесно време, сви заборавимо на то што смо обећали. У речнику нема излизаније речи од глагола обећавати и не би требало веровати ничијим обећањима. Тако бар мисли Инесин тата 🙂

У трећем поглављу ћеш боље упознати Домингоса, а научићеш и једну стару, прастару бразилску фору:

Глупом само фали мука.

Али глупан нема мука,

па му ништа и не фали!

Домингосу ове речи изврсно пристају. Само је на последњем полугодишту имао десет јединица. Мора да се ни он не сећа из чега је имао прелазну оцену.

- Супер, брате, врх!

– Супер, брате, врх!

И сазнаћеш кога још воли Инес и коме би чак послала и мејл.

Четврто поглавље почиње једном поруком: Како живот није само песма и шала, с времена на време треба и радити. Додуше, и ово су речи Инесиног тате, али би свакако требало размислити о њима. Нажалост, тешко је радити ако имате посла са професорима који понекад имају идеје за које, колико год се ученици трудили, не успевају да схвате одакле им. Зашто је то тако?!

Пето поглавље почиње Инесиним успехом. Наиме, њен је један текст објављен у школском часопису „Бизнау”. Не дозволи да те збуни наслов часописа. Назив јесте помало чудан, али Инесина наставница португалског тврди да та реч заправо значи веома паметна особа, што заиста звучи охрабрујуће. А нашој Инес отварају се нови путеви:

- Сада ти се пружа животна шансада напишеш ту серију о којој тако дуго сањаш.

– Сада ти се пружа животна шанса
да напишеш ту серију о којој тако дуго сањаш.

Животна шанса изискује и много труда тако да је извесно да су сви учесници, тачније, чланови многобројне породице постали много паметнији него што су били пре Инесиног успеха. Најгоре је што су стекли навику да стално ходају уздигнуте главе и гледају у табле с називима улице. Зашто? 🙂

А у шестом поглављу – наслућује се романса. А можда и не?! Инес се нашла у дилеми, али не и њена најбоља другарица: „Ти живиш у облацима и немаш појма шта се дешава око тебе. Али ја сам ескперт за то. Погледај ме само, провела сам сате и сате уз Јагоде са шлагом, Парис Хилтон, Бритни Спирс, Аврил Лавињ… Довољно је погледати га кад си ти у близини”. Није Инес баш лако. А ко је с друге стране?!

Помислила сам: „Јао, боже, шта садда му одговорим?! Па и не свиђа ми се...”

Помислила сам: „Јао, боже, шта сад
да му одговорим?! Па и не свиђа ми се…”

И у седмом поглављу настављају се Инесине муке. За њу је једини мушкарац Бред Пит и – тачка. Уопште не успева да уразуми Ванесину главу. Верује да би то успела само уз помоћ једне од оних операција их Хитне помоћи, с бушилицама које пролазе право кроз лобању, да се смрзнеш. Разуме она да је Ванесин аргумент озбиљан, јер је Бред Пит ипак далеко. Али када нам је срце препуно љубави према некоме, ништа га не може одвући на другу страну, колико год близу било. За њу је Бред Пит човек њеног живота. Никада неће наћи некога ко би му био бар до колена. Леп као уписан, са златним срцем, спреман да усвоји етиопске и вијетнамске сирочиће, и да се игра с њима, и да их води у школу; спреман да помогне жртвама свих земљотреса и цунамија, а уз то још и да ради као луд! Ах, та љубав!

- Дубоко у срцу, то је била љубав! – ускликне она.

– Дубоко у срцу, то је била љубав! – ускликне она.

Осмо поглавље је посвећено Теодори. Она је Инесина кума, а мамина и тетка Ленина најбоља пријатељица. Данас се Инес пише о Теодори, али не вреди. Њен тата је дошао раније кући и кренуо да виче због саобраћаја, због контролора паркинг-сервиса који су му написали казну зато што се задржао пет минута дуже на паркингу, због рупа у њиховој улици које подсећају на Месечеве кратере и тврди да ће се на следећим локалним изборима кандидовати за председника нашег кварта и биће добар, ако не и бољи од тренутног. И реч по реч, Инес није имала времена да пише о Теодори као што је планирала. А сигурна је да се Теодора није ни сетила да је данас Дан жена.

Девето поглавље је посвећено ускршњим празницима које Инес изузетно воли. Пре свега, због распуста, а када је распуст, све друго се заборавља. Распуст је вероватно најлепша реч у португалском језику. Одмах за њом је реч чоколада. Сазнаћеш да је Инес у страшној љубавној кризи, што није веровала да може да јој се деси. Највероватније су у питању ови мириси пролећа и полен, што би рекла бака Жи.

Моја љубав је тренутно подељена измеђуБреда Пита и Орланда Блума.

Моја љубав је тренутно подељена између Бреда Пита и Орланда Блума.

И једна тужна ствар у вези са традицијом ускршњих поклона. Инесине куме нису неке љубитељке слаткиша 😦

У десетом поглављу је Ине полудела због тих Дана. Открила је да је увек, ама баш увек некакав празник. Има апсолутно фантастичних празника! Празника посвећених стварима на које не бисмо ни помислили!

  • Постоји ли Дан пржених кромпирића? Постоји, 14. март.
  • Постоји ли Дан боксерица? Постоји, 1. јун.
  • Постоји ли Дан свитаца? Постоји, 31. октобар.
  • Постоји ли Дан чоколадног муса? Постоји, то је 3. април.

И зато је наша Инес решила да оснује клуб са својом верном екипом. Клуб Слави данас, сутра биће још 🙂

Једанаесто поглавље је скроз полудело. Као и јун који је сам по себи права лудница. Сунце као да цело улази кроз очи, кроз сва чула, и све полуди. После овог поглавља схватићеш да нема сумње у то. Јун у ваздух доноси нешто од чега људи у потпуности одлепе.

Дванаесто поглавље је посвећено одмору. Ове године је Инесина породица, као и обично, отишла на одмор у Монте Гордо.

Бака Жи и тетка Лена увек иду с нама.

Бака Жи и тетка Лена увек иду с нама.

Али ове године је одмор у Алгарвеу кратко трајао. Јесте да одмор увек кратко траје, али ове године је одмор био још краћи него иначе. Сигурно се питаш шта је разлог скраћивања овог одмора. Већ ћеш открити 🙂 И не заборави речи тетке Лене које она изговара кроз смех: „Ех, моја Инес, прича о нашој породици достојна је филма…

Да ли је тринаесто поглавље у некој вези са Инесином идејом да пише о незгодама по повратку са одмора? Јасно је Инес да је некад баш тешко бити ћерка. Хоће да помогне члановима своје породице, а они је гледају с висине само зато што су старији од ње. Научила је лекцију: потребно је имати много стрпљења.

Нажалост, ни четрнаесто поглавље не почиње нечим веселим. Распуст некада заиста може бити ужасан, а две недеље августа у кући нису за свакога. Али се некако издрже. Гунђала је Инес, као што јој и приличи, али је издржала. У праву је можда Теодора што сматра да је одмор увек досадан. Или превише једеш или почнеш да излазиш с неким рођаком или напишеш књигу. Инес је Теодору сматрала најпаметнијом женом на свету, а овом реченицом су јој све илузије разбијене. На сву срећу, то нису Теодорине речи већ их је написала Агустина. Осим објашњења да је реч о једној списатељици коју ће читати једног дана, друго објашњење није добила. Није ни чудо што се сви после жале како млади ништа не знају кад такво образовање добијају код куће. Мукама није крај. Долази Ванеса и пре него што каже здраво, што иначе врло ретко ради, почне да виче:

- Види, имаш бубуљицу на носу!

– Види, имаш бубуљицу на носу!

Сви почињу да зуре у Инес, сви желе да виде, неки и да пипну…

Петнаесто поглавље је природни след лажних гласина тетка Лене којој би много боље било да нађе момка. То би било добро за целу породицу. А само Инес зна колико јој треба теча или брат од тетке, јер је у њеној породици, као што се види, огроман мањак мушкараца. Инес је мишљења да је од демократског дефицита много гори дефицит мушкараца који хара планетом. С тим се чак и Ванеса слаже која тврди да је криза мушког рода једна од најгорих криза које су погодиле свет, а мушкарци који постоје су права срамота, јад и беда, брука свог рода. Још много тога је занимљивог у овом поглављу 🙂 Шта мислиш, на пример, о људима који су ужасно несрећни што не могу усвојити ниједно дете из Трећег света, али се нимало не труде да усвоје децу из света који се простире тик поред њихове куће?

У шеснаестом поглављу ћеш сазнати да је Инесина мама обично веома смирена. Хвали се тиме како никад не виче нити гестикулира превише. Кад одједном…

- Ма где је тај човек? Ма где је тај човек?

– Ма где је тај човек? Ма где је тај човек?

Одједном у Инесину собу улази мирис печеног кестења. И тако почиње седамнаесто поглавље. Мирис кестења. Укус кестења. Топлина коју осећамо када га узмемо у руке. Због тамо неког закона забрањено је да их пакују у новинску хартију или у листове Телефонског именика. Сада све мора да буде веома чисто, без иједног микроба, баш како наређује Европа. А као што сви знамо, нама командује Европа. А Инес се још сећа онога што је научила из једног фишека кестења. И још једно сећање које баш нема везе с кестењем. Инес је мислила да има пристојне родитеље, да може да их води било куда, кад оно… Затекнеш их како се гурају, вриште подигнутих руку и певају невероватне ствари!

Осамнаесто поглавље садржи бројне догодовштине, а све се догодило зато што је Инес одједном дошло да буде уредна, па је одлучила да потражи неку кутију и у њу, напокон, спакује дека Еуженијеву колекцију марки. И тако је доспела у шпајз који је највећа бувља пијаца коју Инес познаје. Нашла је свашта. Ствари за које им не би пало на памет да их имају у кући. Ствари које су сматрали неповратно изгубљеним. Писма, фотографије, поцепане новине, распарене патике, рачуни из прошлог века, хеклане крагне које никад нису употребљене, рецепти који никад нису испробани, избледеле рукавице од јареће коже, суво цвеће, камење. Инесина мама ништа не баца и увек је верна свом животном моту: Чувај оно што не желиш и наћи ћеш оно што ти треба. И тада…

- Каква је ово прастара фотографија?

– Каква је ово прастара фотографија?

И тако, корак по корак, из прикрајка, а да нисмо ни приметили, у деветнаестом поглављу – ето нам нове године готово пред вратима. А Инес се чини као да је колико јуче стигла из Монте Горда, сва божанствено препланула, кад ево, већ је бела као Снежана, цвокоће од зиме, натоварена ранцем препуним књига, јер култура је све тежа и тежа, и размишља о просеку који ће имати на полугодишту.

То је била најлепша божићна представа коју сам икад видела.

То је била најлепша божићна представа коју сам икад видела.

Породица је на окупу, слави Божић и сви се смеше сећајући се оних које воле, а више нису са њима. У том тренутку Инес осети неко чудно стезање у грлу, али не жели да плаче, само би јој још то фалило – да плаче у таквом тренутку, да плаче у тим годинама. Подиже своју чашу дискретно, тако да нико не примети, и промрмља:

– Merry Christmas, Brad Pitt…

И тек тада је сигурна да је мир прекрио свет.

И ту је, на 143. страни, крај ове књиге.

Инес, задња корица

Сигурна сам да на целом свету нема девојчице која би одустала од ње 🙂 У овој се књизи ужива пуним срцем, а много се тога и научи. Једна од важнијих порука се свакако налази у народној пословици:

Поклону се у зубе не гледа.

И знај, не одустај од ствари које ти се на први поглед не свиђају. Спусти лопту на земљу. Сигурно ћеш наћи смисао у сваком поклону, а они ће те заузврат испунити срце срећом.

Инес Таварес на португалском

Редно је да се упознаш и са аутором ове занимљиве књиге. Већ знаш да је реч о Алиси Виеири, али вероватно не знаш да је она једна од најважнијих португалских књижевница за децу и младе.

Алис Виеира

Алис Виеира је рођена 20. марта 1943. године у Лисабону, главном граду Португалије. Широм света је позната под својим ‘краћим’ именом. Њено пуно име гласи: Алис Виеира де Јесус Васало Переира де Фонсека (Alice de Jesus Vieira Vassalo Pereira da Fonseca). Дипломирала је на Факултету уметности у родном граду. Њен дипломски рад је везан за Бернарда Шоа. Још као 15-годишњакиња почиње са писањем текстова у часописима за младе, а 1969. године почиње професионално да се бави новинарством. Једно време је радила за исти часопис са супругом Мариом Кастримом, који је такође новинар и писац. Радила је и на телевизији у програмима за младе. Одустаје од посла 1989. године и посвећује се писању. Написала је много књига за децу и младе.

Књиге Алис Виеире

Добитник је и бројних награда. Посебно је значајна награда Гулбенкијан. Њу је добила за животно дело. Њене књиге се штампају у Немачкој, Бугарској, Француској, Мађарској, Холандији, Русији, Италији, Кини и у многим другим земљама.

књиге

Само да знаш, Алис Виеира је била и у Београду. Дошла је на 56. сајам књига како би се дружила са децом која воле ову књигу 🙂

Сада завири у књигу, а онда – правац…

🙂 🙂 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s