ЧАРОБНИ САМАРЧИЋ – Ванчо Николески

12 дец

Још једна књига која ме подсећа на детињство. Не знам када сам је тачно први пут читала, али док сам је узимала са полице наше школске библиотеке, сетила сам се малог Трајчета и пожелела да те упознам са њим.

↓     ↓     ↓     ↓     ↓

Аутор ове књиге је Ванчо Николески. Он је познати македонски писац за децу и омладину. Рођен је у селу Црвена Вода код Дебарца у охридском крају 10. јуна 1912, а умро је 15. априла 1980. године у Охриду. Основну школу је завршио у родном селу. Даље школовање наставио је у Охриду и Скопљу. По завршетку учитељске школе запослио се као учитељ и радио је у многим селима у Македонији. Био је и новинар и уредник у дечјим часописима „Титов пионир”, „Титовче” и „Пионирски весник”. Радио је и у бројним дечјим емисијама (Радио Скопље, Радио Битољ). Бавио се и превођењем књижевних дела са руског и српског језика на македонски. Био је члан Удружења македонских писаца од 1950. године, а у његову част ово удружење је покренуло награду „Ванчо Николески”. Писао је песме, приче и романе за децу и омладину. Његове прве песме везане су за Народноослободилачку борбу (НОБ). После рата није било књига из којих су ученици могли да читају. Он им је сам писао песме, а касније су их користиле и његове колеге. Те песме су штампане у збиркама „Македонче” и „Татковина”. Ако желиш, можеш прочитати неке његове песме из збирке „Моје село” = Мое село. Ова збирка песама објављена је 1950. године. Поред овог романа, нека од његових познатијих дела за децу јесу и:

  • Прва радост
  • Приче и бајке у стиховима
  • Шарена торбица
  • Школско звонце

Није ти први пут да се срећеш са речима САМАР и САМАРЏИЈА. Сећаш се самарџије Петрака? У сваком случају, према Речнику Матице српске ова реч има више значења:

а. дрвено седло за ношење терета, које се причвршћује товарној животињи на леђа

б. дрвена направа помоћу које грађевински радници носе циглу на леђима

Користи се и у изразима:

  • Док је леђа, биће и самара. = Док је човек жив и здрав, биће за њега посла.
  • Носити самар – радити и живети по туђој вољи или заповести

Из свега наведеног јасно произилази да је самарџија занатлија који прави и продаје самаре.

Занимљиво у вези са овим романом је што су се догађаји приказани у њему заиста догодили. Писац је познавао главног јунака романа, курира Трајчета, који је после рата живео у Охриду као демобилисани официр југословенске народне армије. И други ликови су били житељи слободне територије Дебарце, а на Караорману је заиста био Главни штаб Македоније у Другом светском рату. Али да кренем од почетка…

Сам роман почиње описом места у коме се дешавају многи догађаји приказани у њему. Радња се дешава на планини Караорман, а већина ликова живи у селу Мацкову. Село је описано већ у првој глави „СЕЛО МАЦКОВО”. Писац слика мало и лепо село у подножју планине не штедећи речи: „Испод сеоца расту високи столетни храстови, а повише села пружа се велика букова шума. Далеко горе, у даљини, све до плавог неба, попут џина, уздиже се високи планински врх. Караорман, са својом густом шумом, издалека изгледа црн. Стога су га Турци, причају људи, и називали караорман, што значи црна шума. Усред зеленила, као у неком орловом гнездашцу, шћућурило се село Мацково. Куће су све начичкане једна уз другу”. А погледа ли се са друге стране, „сеоце се бели и подсећа на грудвицу снега”. На крају села живео је сељак Тане са својом женом Тановицом и сином Трајчетом. Имали су веома паметног сивог коњића којег су звали Дорчо. Нажалост, и Тане је морао у печалбу.

Реч ПЕЧАЛБА нашла је своје место у Речнику српскога језика:

а. напоран, тежак рад

б. сезонски најамни рад (обично далеко од свога краја, у туђини)

Ова реч је синоним за муку и тугу, аргатовање, одлазак у туђину, у бели свет. Живот печалбара је изузетно тежак, без одмора и стајања, а печалбари су  често презирани и ниподаштавани. Одлазак у туђину и растанак са породицом је и више него тужан па није чудо да је печалба нашла своје место у једној македонској песми:

Тешка беше нашата разделба

кога тргнав за непознат крај,

твојите солзи патот го топе,

патот за на пуста печалба.

Тане је отишао у Београд, али се више никада није вратио. Тако је Трајче постао мајци узданица, хранилац и домаћин куће. Иако мукотрпан, живот је и даље текао. У овој глави Трајче упознаје Горјана и Огњена. И не сања да су они партизани…

Fotografija0160

Већ у другој глави „НА ХЛАДНОМ ШУМСКОМ ИЗВОРЧИЋУ” Трајче поново среће двојицу партизана док је уживао у жубору шумског изворчића и свом богатом ручку који се састојао од хлеба и папричица. „Вода у изворчићу је била ограђена великим великим клесаним каменом. У камену је био издубљен жлеб, а бистра вода сливала се преко камена попут сребра и падала доле уз чудни, једнолични жубор”. Тај сусрет оставља велики утисак на њега и тако почињу његова веза с партизанима све до тренутка кад и он постаје један од њих. Наравно, Трајче не слути шта се дешава и шта ће даље бити с њим.

У трећој глави „МАЛИ ДРВАР” Трајче, не знајући, помаже партизанима и носи њихова писма и друге потребне ствари сакривене у самару у Стругу. Као и много пута раније, одлази у Стругу да прода дрва која је сакупио. Овог пута су дрва наручена и он их носи до куће са бројем 125. Чика Тале преузима дрва и набавља му со, ретко благо у ратним условима. Није чудо што су партизани прозвали његов самар чаробним што се јасно види у четвртом поглављу „ЧАРОБНИ САМАРЧИЋ”. Трајче, весео по природи, доноси срећу својој мајци. Прича јој о чика-Талету и хвали се како му је добри човек платио дрва, дао му соли и ручак, а чак му је закрпио и самар.

Fotografija0161

У следећем поглављу „РОДНО ОГЊИШТЕ” готово је опипљива мајчина љубав према сину који касни док на огњишту букти ватра, изнад које су високо висиле црне гвоздене вериге о које је био окачен мали бакарни котлић.

Преузето: Србски летопис

Преузето: Србски летопис

Сиромашни и свакодневни качамак не утиче на Трајчетову веселу природу:

Качамак, качамак,

јуче сам га јео, данас опет!

Само, ја сам још јак

јер гутам врео качамак!

Следећа глава „НЕОЧЕКИВАНО ПОЗНАНСТВО” упознаје нас и са сељаком из њиховог села по имену Ангеле, али нас упознаје и са италијанским стражаром с брадицом Федериком који у малом Трајчету види сина кога није видео годинама. Овог пута је Трајче донео кући читаво богатство: шивене штављене жуте опанке које му је дао чика Тале и једну кесу с макаронама, коју му је у празну корпицу од јаја кришом ставио Федерико.  Пре или касније, упознаћеш се са нашим песником Владиславом Петковићем Дисом и његовом песмом „Међу својима”. Сигурно ће те обузети туга после тих стихова, али ћеш разумети и седмо поглавље које носи назив „ГОСПОДСКА ВЕЧЕРА”. У овој глави схватићеш како рат учи децу ономе што никада не би сазнали у мирнодопским условима. Иако мали, Трајче је морао да научи да и у рату многи људи тргују и да црна берза ради. Кукурузни хлеб, звани баба-Наца, није ништа наспрам богате вечере мајке и сина: печене посољене паприке и ражени хлеб. После господске вечере и мајчине приче о Краљевићу Марку, није чудо што Трајче сања свог коњића Дорчу како је израстао у лепог шарца, а и сам Трајче је порастао. Растом је постао сличан тополи, на глави је имао капу од јагњеће коже, а о самару му је висио велики и тежак буздован.

У следећој глави „ПРВА АКЦИЈА” Трајче је из даљине гледао партизанску акцију. Тада први пут сумња да Горјан и Огњен нешто крију од њега.

Fotografija0163

При повратку кући, у поглављу „СТАРИ ПОЗНАНИК”, Трајче је наишао на колону партизана и видео Горјана и Огњена како носе о рамену две, три пушке, а Огњенова лева рука била је у белом завоју. Све му је било јасно…

Неретке су биле и прилике када је сретао Немце, али је сваки пут показивао изузетну храброст и досетљивост. Тако је било и у десетом поглављу „НЕЖЕЉЕНИ СУСРЕТ НА МОСТУ”.

Fotografija0164

У следећа два поглавља („ЗЕЛЕНИ ШАТОРИ” и „ПОДЗЕМНО СКРОВИШТЕ”) писац упознаје читаоце са животом људи у тешким ратним условима и довијањима да се преживи. „Сељаци су војницима давали кокоши и јаја, а они њима сиве кошуље, чарапе, поткошуље, па чак и нове војничке ципеле”. Копање подземног скровишта је такође представљало један од начина да се преживи. Унутра су сељаци крили све што је важније и вредније како их Немци не би оплевили и оставили голе као пиштоље.

Тринаесто поглавље „НЕПОЖЕЉНИ ГОСТИ У МАЦКОВУ” показују да ни најмања места дубоко сакривена у планини нису била поштеђена ратних страхота, а да и деца могу бити велики јунаци који чврсто држе језик за зубе када је то потребно.

Поглавље „ДВА НЕОБИЧНА ПАСТИРА” показује спремност партизана да нађу решење у свакој ситуацији, али да њихова спремност не умањује муку сељака који само могу ишчекивати догађаје који следе и не носе ништа добро са собом. Нажалост, село Мацково спаљују Немци што је било неминовно судећи по поглављу „ЗВОНА ЗВОНЕ…”. Сигурна сам да знаш о којој је стилској фигури реч у наслову овог поглавља 🙂 У ноћи пуној ишчекивања нико није спавао. Цело село је било на ногама, а пси су сву ноћ лајали. Становници овог караорманског села беже из села јер су сви веровали да Немци неће стати само на речима. Жене су са завежљајима у рукама одлазиле некуд изван села, а овце и волове су истеривале из раштрканих сеоских торова и бачија. Све је било у некој чудној припреми, у ишчекивању, на опрезу.

Fotografija0165

У шеснаестом поглављу „ЈЕДНА НОЋ У НАПУШТЕНОЈ ВОДЕНИЦИ” упознајемо и Трајчетовог суседа Евту и спремност напаћеног народа да се међусобно помогне и олакша општу муку. Сутрадан су се вратили у празно, опустело и тужно село. Свуд унаоколо били су разорени зидови, попаљене сенаре, изломљени и спаљени плотови… Просто није било ни налик оним пређашњем Мацкову. Није била поштеђена ни Трајчетова кућа, а његова су осећања најбоље приказана у поглављу „СУЗЕ НАД РОДНИМ ОГЊИШТЕМ”. Ипак, како и сам писац каже, „живот, мада не као раније, поче да тече”, а сељаци су прискакали у помоћ једни другима, скупљали су се по појатама и саветовали се. Спајала их је нека чудна, чврста рука и чинила сложним. У поглављу „ПАРТИЗАНСКО КОЛО” наш Трајче постаје велики док се несташно и вито коло њихало и таласало, а он поносно играо на челу. Био је веома узбуђен и силно обрадован, а душом му се разливало неко необично миље и топлина. Деветнаесто поглавље „МАЛИ МЛЕКАР” говори о Трајчету који постаје од дрвара млекар, што је у то доба била права реткост. Откако су Немци ушли у град, млекар се ретко могао видети. Мали млекар има исти задатак и жељу: помоћи у ослобађању напаћеног народа од фашиста упркос бројним препрекама.

Сваки нови дан стављао је пред нашим Трајчетом неко ново искушење, па тако и у поглављу „НА ДРУМУ КОД СЕОСКОГ ХАНА”. Власник хана пре рата и није имао неку зараду, али кад је избио Други светски рат посао му је врло брзи напредовао, нарочито откад су дошли Италијани и Немци. Тако је ханџија Петко уредио себи живот и почео да се богати, да се гоји и шири као буре. У овом поглављу пратимо Трајчета у још једном храбром делу. Срећа је што његова мајка и не сања чиме јој се син бави.

Fotografija0166

Поглавље „НОЋНЕ ВАТРЕ И НЕВИДЉИВЕ ПТИЦЕ” упознаје читаоце са савезничким акцијама. Ноћ је била тиха и ведра, месечина још није огрејала док су звезде трептале на небу. Није се чуо ни шумор горе ни пиркање ветра. Из даљине се чуло само зујање авиона… У 22. поглављу „ШАРЕНИ ШУМСКИ ПРОПЛАНАК” има се шта и видети на пропланку. На пропланку су лежали разнобојни падобрани: било је белих као снег, црвених, зелених, жутих као смиље, плавих као небеско плаветнило… Пољана је била сва украшена и ишарана, као из бајке. Претпоследње поглавље „СМРТОНОСНА ТРОЈКА” говори о Трајчетовом заробљеништву у загушљивој собици са црном таваницом прекривеној паучином и једним јединим прозорчићем на коме су стакла била поломљена, а гвоздене пречаге поломљене. Сигурно очекујеш (и знаш) да Трајче успева да изађе из немачког затвора.

7

Последње поглавље „ОПРОШТАЈ” одводи нашег храброг Трајчета у даље победе до ослобођења његове родне земље.

А ако мислиш да не вреди читати ову књигу, вараш се. Колико год ја писала, мало је то 🙂 Постоји само један начин да се увериш.

И да не заборавим, по овој књизи снимљен је и филм. Уживај 🙂


Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s