БЕЛО ЦИГАНЧЕ – Видое Подгорец

22 нов

Ова књига је једна од првих које сам прочитала и уживала дружећи се са њеним јунацима. Тада нисам имала дилему: припадала је домаћој књижевности. Данас она припада страној књижевности. Због сећања на тренутке уживања у њој, стављам је у овај део. Више се не сећам како је изгледала књига позајмљена из библиотеке моје школе, али бих се од срца захвалила Анђелији 6/2 што ми је позајмила ову књигу. Хвала ти 🙂 И дођи нам што пре у школу. Баш нам недостајеш.

Приповедач или наратор ове дечје књиге је Таруно Мулон, без датума и места рођења. Био је прилично одрастао деран, кошчат, набијен. Такви дечаци или још боље младићи нису били реткост у то послератно доба. Било их је као киша, ветруштине им мрсиле и размрсивале рашчупане косе, лица су им била опаљена од сунца и мраза; материнска рука их није миловала, нити их је мајчинска реч успављивала. Та деца никад нису била довољно наспавана ни довољно сита. Обично су живела као пастири, чувала овце и говеда. Сурови услови живота оставили су им на лицу свој ружни печат, али нису покварили њихова чиста срца. Напротив, дали су им нешто што остала деца немају: издржљивост. Такав је био дечак који је дошао у сеоску школу међу децу која су га дочекала с неповерењем. Захваљујући учитељевом разумевању, пружена му прилика да исприча причу свог тужног живота, јер одмах на почетку сазнајемо да је дошао из дома за незбринуту децу чији су родитељи нестали у вихору рата. Бежећи пред Немцима, нашли су га Роми и повели са собом. Аутор са симпатијама дочарава овај чудан свет луталица који живе од данас до сутра и не мисле много на будућност. Живе у садашњости пуним срцем јер не знају шта ће им сутрашњи дан донети. Са пуно је топлине аутор изнео истине о неправдама и беди скитачког живота Рома у једном времену које је, срећом, остало далеко у прошлости. Иако Таруно по рођењу није био Ром, упознао је њихов живот и обичаје, а научио је и да прави котарице од прућа како би преживео. Тарунова упорност је победила и у овом послу и готово да се осетио одраслим. Овај мали успех за њега је била огромна победа коју је тихо, у себи, у свом срцу, прославио сам. Тај посао му прилично дуго није ишао како ваља, али је био упоран и коначно је овладао непослушним прућем.

Овај несрећни дечак имао је среће што га је пронашао баш стари Мулон. Научио га је да поштује рад и да воли друге људе. Вековном мудрошћу одзвањају Мулонове речи: „Боље је да будеш гладан него да примаш суву корицу горке милостиње, која се дели са презрењем и гнушањем. Научи сам да зарађујеш свој залогај хлеба. А залогај који се добија за сопствени рад, који је натопљен твојим знојем – слађи је од свих непрошених и на нечастан начин добивених посластица. Милостиња је измишљена за оне који нису у стању да сами зарађују свој насушни хлеб. Милостиња је једина утеха слепима и немоћнима – доказ да их свет није заборавио. А ти си, Таруно, паметан и здрав дечак, можеш да радиш разне послове, и хиљаду пута часније од просјачења. Радити ма шта – то је понос, а просјачење је понижавајуће, бедно…

Из Тарунових дубоких умних очију, често замагљених бљеском топле влаге, зрачио је поглед пун захвалности и доброте. Волео је све људе око себе. Најбољи пријатељи били су му вршњаци слепи Рапуш и његова сестра Насиха. Често би се растужио и осетио како му се око срца разливају таласи дрхтавице када би размишљао о мраку и свом слепом другу: без иједне звезде, без иједног сунчевог зрачка… Како је то мучно, свирепо и страшно! Често би му у ушима одјекивао мек и звонак глас његовог најбољег друга како пева тихо, лагано, из дубине свога чистог срца, а речи песме му навиру са усана сливајући се попут благе поплаве пролећних шумова. Певао је о себи, о свом виду, о изгубљеној светлости.

Не рачунајући децу која га нису прихватала и људе који су увек у Ромима видели крадљивце и ленштине, Таруну је највећи страх у кости терала Хенза, жена старог доброг Мулона који се ни пред којим уценама не би одрекао Таруна.  Била је то једна од многобројних прилика када би Таруно осетио да му се нешто пење у грло, а да то није био плач, већ неко чудно осећање оданости према тати Мулону. Често се дивио храбрости коју је поседовао тај мирни, добродушни старац. Дивио се његовој величини и непобедивости. Захвалан му је био из дубине душе због љубави, самоодрицања и свих жртви, трпљења и лишавања како би заштитио баш њега, а није му чак био ни род. Загледао је често боре на Мулоновом старачком лицу које су се криле испод ретких седих власи слепљених од зноја, док му је у очима титрао неки блесак тихе доброте, мирне, унутрашње, дубоке. На крајевима усана увек би му лебдео једва приметан смешак, док би гледао некуд у даљину, неодређено, одсутно. Таруно је био свестан да се Мулон никада ни на шта није тужио, као да у себи има неку скривену, велику моћ којом може сам да победи, само ако он то хоће. Таруно је с годинама схватао да је старац све мршавији и кошчатији, а упорно не пристаје да поклекне ни пред каквом тешкоћом и не признаје ниједну животну тегобу. Боре јесу наружиле његово лице, кожа око очију постала му је сива и наборана док му се очи склапају некако уморно, уморно, али стари Мулон не посустаје. Дубока доброта која избија из њега није дозвољавала да испливају на површину ни трагови песимистичних мисли. Потпуно је Белом Циганчету јасно да на свету има рђавих људи као и добрих, али никако није схватао зашто рђави уопште постоје и зашто сви људи нису добри попут тате Мулона.

Дирљив је дечаков однос с белом кобилом Белком и њеним крупним риђим ждребетом са белим белегом на предњој нози. Уз ове стихове је Таруно замишљао како јаше на младом и снажном коњу који размахује гривом и, понесен галопом, не гази, већ лети бескрајним друмовима:

Можда ће ти некад бити од користи следећи цитат: „Са коњем треба поступати као са човеком: благо, нежно. Коњ разуме такав говор, као и пас, само речи треба да су искрене, да потичу право из срца; без обмане и лажи, речи које обећавају пријатељство, речи које доносе смирење…

Занимљиви су и други ликови у овој књизи: Базел, Дамир са својом верном мечком Рашаном… Бројне се авантуре крију у овој невеликој, а тако поучној, корисној и лепој књизи. Вреди је прочитати!

Ова књига је обавезна лектира у основним школама широм Македоније. Читају је петаци, а моја колегиница Анита Мирчева из Велеса посветила јој је са својим ученицима посебну пажњу. Можеш погледати како су они анализирали ово дело. Док уживаш у њиховом часу, не заборави на речи овог аутора које су и они истакли када су говорили о језику:

Видое Подгорец, македонски књижевник, рођен је у селу Колешино код Струмице 8. јуна 1934. године. Иако је потекао из сиромашне породице, био је довољно упоран да заврши школе како би себи обезбедио бољу будућност. Основну школу завршио је у родном селу, а касније и учитељску школу у Штипу. Са непуних 16 година почео је да ради као учитељ. Упркос тешким материјалним условима, дипломирао је на Вишој педагошкој школи 1956. године, а четири године касније и на Филозофском факултету, на групи за југословенску књижевност. Од 1958. године био је члан Друштва књижевника Македоније. Био је једно време просветни инспектор, а потом је радио у неким виђенијим издавачким кућама у Скопљу. Радни век је завршио као главни уредник и директор у Издавачкој кући „Наша књига”.  Умро је у Скопљу 14. априла 1997. године.

Један је од значајнијих писаца у бившој Југославије и оставио је трага у књижевности на нашим просторима. Писао је песме, приповетке и романе за децу и одрасле, а познати су и његови путописи са Блиског истока. Судећи према македонској Википедији, написао је 94 дела, а уредио је и две антологије. Почео је да пише још као ученик у Штипу. Већина његових књига преведена је на многе језике. За децу је писао и сценарија за телевизију, као и две дечје радио драме. Занимала га је и књижевна критика, а писао је и есеје.

Написао је више збирки песама. Можеш прочитати његову родољубиву песму „Октобар” и уједно се упознати са македонским језиком:

За своја дела добио је бројне награде. За трилогију „Бело Циганче”, објављену 1966. године, добио је исте године две награде:

  • награда „Младо поколење” за најбољу дечју књигу у Југославији;
  • друга награда на Конкурсу за роман у оквиру манифестације „Дечја радост”.   

Верујем да ће те занимати и информација да је по овом роману снимљена телевизијска серија 1983. године.



Ако су ти се допале ове епизоде, остале ћеш већ наћи 🙂

Знам да је много лакше гледати серију, али ћу ти ипак рећи да су ретки случајеви када је филм или серија боља од књиге.

Знам да ми не верујеш.

Има времена, уверићеш се 🙂

Advertisements

2 реаговања to “БЕЛО ЦИГАНЧЕ – Видое Подгорец”

  1. Andjelija Milosevic 26. новембра 2012. у 19:38 #

    Драга моја наставнице,јако ми је драго што Вам се допала ова књига,и што сте уживала читајући је. Надам се да ћемо заједно прочитати још доста оваквих квалитетних дела…♥

    • Силвана 26. новембра 2012. у 19:41 #

      Драга моја Анђелија, само кад си ти опет почела да долазиш у школу.
      За књиге има времена. Једва чекам да нам ти неку препоручиш 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s