ЧЕТИРИ ДЕТЕТА, ТРИ МАЧКЕ, ДВЕ КРАВЕ, ЈЕДНА ВЕШТИЦА (МОЖДА) – Шивон Паркинсон

12 нов

Татјана П. 6/3

(шк. 2012/2013.)

____________________________________________________________________________

Шивон Паркинсон је рођена у Даблину, а одрасла је родном граду своје мајке. Касније се враћа у престоницу да би завршила колеџ. Студирала је енглеску и немачку књижевност. Докторирала је 1981. године. Добитник је бројних награда. Професионални је писац и и уредник. Обожава путовања и учење страних језика. Нажалост, с годинама јој је нарушено здравље. Није у могућности да чита књиге него слуша аудио записе књига. Сама је написала десет романа који су преведени на многе језике. Тренутно живи у Даблину с мужем Роџером Бенетом и сином Метјуом.

На почетку ове књиге сама ауторка објашњава својим читаоцима да у многим културама постоје обреди којима се, када дете напуни 12 или 14 година, обележава његов прелазак из детињства у зрелост. То су примери прелазних обреда – њима се означава промена која се одвија у младом човеку на прагу зрелости. У појединим културама млади се подвргавају некој врсти искушавања или теста. На пример, морају сами да проведу извесно време у шуми. У неким племенима младима који се припремају за зрелост приповедају се такне приче. Када их чују, они престају да буду деца и постају одрасли чланови племена. Без обзира на све те обреде и церемоније (који су понекад чак и чудни), свако дете ипак мора сасвим само да превали пут од детињства ка зрелости.

И у овој њеној књизи четири детета иду тим својим путем. Све почиње када се Беверли у првој глави пита

„Како убедити Елизабет”

Беверли је, као по правилу, све примећивала. Где год да је била, волела је да у глави направи снимак онога што је окружује и да тај снимак потом архивира за будућу употребу, што је учинила и с Транаронеом. То је приморско летовалиште које је она, изгледа, превазишла. Ништа јој није било занимљиво осим Госпиног острва које је спазила баш сада, иако јој ово није први боравак у овом месту. Отуд и идеја да се крене у експедицију. Одмах је осмислила план:

Циљ ексепдиције: истражити Госпино острво из следећих углова: географија, геологија, фауна, флора, екологија, разно.

Истраживачи: Беверли Вилсон (вођа), Елизабет Рајан, Џерард О’Конор.

Потребно: бакља и батерије, конопац, нотес и оловка. шибице, перорез, намирнице, простирка, топле јакне и резервне сокне, чоколада.

Друга глава је сасвим јасна:

„Паковање”

Основне припреме за експедицију, рачунајући и набавку сигналних ракета, иако су њихове личиле на штапове за пецање у комбинацији с веома издуженим лилихипом. У трећој глави читалац сазнаје ко је

„Онај Кевин”

И један мудри савет:

„Када пођеш у дугачку шетњу, то треба неком да кажеш. Неко треба да зна да си отишао и када планираш да се вратиш, тако да може да пошаље војне хеликоптере у потрагу за тобом ако се не вратиш кући на време за чај”. У убеђивању да ли рећи или не, видели су да плажом ка њима иде нека особа обучена у црно”.

Хтели неки или не хтели, ОНАЈ Кевин Малруни постаје члан експедиције.

Следи Кевинова добро чувана тајна у наредној глави:

„Доручак на острву”

Није желео да објашњава да је имао испоруку у луци. Онда би се Она, како су је звали мештани, морала поменути, а то никако није била добра идеја. Није Она била зла, говорили су неки људи, али ипак – у то никад не можеш да будеш сасвим сигуран. И једно чудно кијање. Неко је кинуо, али нико не зна ко. Можда је то био Дебељко, али је Кевин ипак наставио да се премишља. Само се премишљао.

После доручка, деца су се осетила сањиво и тада почиње

„Елизабетина прича”

У причи се помињу и бобице-свињице и лане и кућица од чоколаде… Али и крај скакутања и поскакивања за мало лане. Одједном је било приковано за земљу…

У шестој глави деца крећу

„Одважно ка унутрашњости острва”

Острво је пусто према Беверлиној идеји, али наилазе на пут. Наравно, наметало се питање одакле сад ту пут, али је она одлучила да то сасвим занемари. У једном тренутку

„Изгледало је као да Елизабет плива кроз живицу”

Тонула је у зеленило као у мирну воду вештачког језера. Махнито је млатарала рукама…

За то време…

„Друга страна острва”

…Беверли, Кевин и фоке, та велика незграпна бића која су изгледала некако праисторијски, као полуживотиње полурибе. Опет се дешава нешто чудно:

„Кевинова прича”

А он не уме да прича приче. Његова прича је везана за породицу сирена. Мама сирена, тата тритон (запамти, тата се не зове сирена 🙂 ) и њихово једанаесторо деце, са косама финијим од свег злата које је муж тритон доносио жени сирени.

Десета глава у себи садржи загонетку почев од самог наслова:

„Ручак који је двапут нестао”

Деца се састају. Елизабетина романтична природа наводи је да говори о ходочашћу, иако Беверли инсистира да су на експедицији. Она је све чинила још у тринаестој години да реч ИГРА избаци из свог речника. Мора да је код Елизабет ствар у томе што је млађа годину дана од ње. Једино та чињеница може објаснити њено незрело понашање.

Како би одложили бригу због околности у којима су се затекли, почиње:

„Џерардова прича”

Прича је о једној девојци и њеној чудној судбини.

На пола књиге наш

„Необични караван напредује с муком” 

Нажалост, изгледа да другима није падало на памет, али је Кевин знао да су заправо заробљени на острву. Још су се гомилали облаци, гурали једни друге, постајући полако али сигурно све сивљи. Беверли је помислила да се путовање никада неће окончати кад се испред њих указа

„Кућа која није направљена од чоколаде”

И крава која је нашла пут до куће, махала репом и правила успорене, шуштаве звуке док је тумарала баштом. После извесног времена окренула се и почела да брсти по башти. Деца су седела и слушала влажне звуке мљацкања док су њихови стомачићи крчали.

Четнаеста глава обилује питањима:

  • Какво се чудовиште појављује и шта ли ће рећи деци?
  • Да ли ће имати брадавицу на носу и шпицасту браду?
  • Да ли ће имати злу црну мачку и чаробни штапић?
  • Да ли ће их све избацити из куће и запретити им законом?
  • Да ли уопште могу да те туже ако уђеш на нечији посед?
  • Или ће их узети као таоце и уцењивати њихове родитеље?
  • Или ће их појести за вечеру?

А жена је ставила шешир на сто и пискавим, неприродним гласом рекла:

„Ко је седео на мојој столици?”

Сетили су се и кијања и шмркања и сабласног осећања да их читавог дана неко слуша и посматра. Уз шољу црног чаја и парче милихброта са медом почиње

„Беврлина прича”

Беверли прича о једној девојци дугих ногу и дивне дугачке златне косе и златном пехару и принцу. 

Сви су се изненадили што Беверлина прича има нејасан крај. Па она је прва мислила да је логика најважнија. Шта ју је то спопало?!

„Бочица с натписом Лосион

ублажава Елизабетине муке, али им не објашњава да ли је необична Димфна – Госпа. Џерард баш не разуме каква је веза између Богородице и Мадоне и није имао појма шта значи скраћеница БДМ, осим ако то није нека врста скупог аутомобила. А он није био од оних дечака које занимају кола. Одговор нису добили, али су били запрепашћени кад се Димфна завртела по кухињи, певајући и играјући.

Ноге у гуменим чизмама су јој летеле унаоколо, дугачка коса вијорила се у ваздуху и ударала је по лицу и леђима. А онда се изненада смирила и нагло села за сто. Утом почиње и

„Олуја”

Деца су седела као да су паралисана. Ветар се заиста појачао. Пузавица на прозору  је почела да подрхтава  и да удара у оквир, лишће је улетало у кухињу, а тама је у малој просторији почела да се згушњава, све док није изгледало као да је вече. Деца су седела задубљена у своје мисли, а Дебељка није било. Димфнине мачке су биле ту. Обе мачке по имену Папагено, а Дебељка није било… Знаш ли ко је Папагено? Не сећаш се?! Ловац на птице, лик из опереЧаробна фрулаВолфганга Амадеуса Моцарта (1756-1791).

До 18. главе

„Чудо”

радознали читаоци откривају један Кевинов страх, али спознају и дубину Кевинове храбрости.

А о каквом је чуду реч?! После тог чуда, нека врста мира напокон је завладала кухињом и дошао је велики тренутак, дуго, дуго очекиван:

„Гозба”

А спаса с острва ни од корова… Једно је имати краву као кућног љубимца у гостинској соби и ‘чаробни’ лосион који је готово исти као Џонсонов лосион за бебе, али немати струју и телефон. Само воду из бунара! И шикљу. Један од оних дугачких, уских чамаца на који не могу стати четворо деце, одрасла особа и мачка. У време гозбе почиње и:

„Димфнина прича”

Прича је о једном пачету које је мрзело кишу и о малој статуи пачета које је и даље у башти грађевинског радника.

Потом следи једно обећање и један растанак. Деца су на плажи нашла шикљу баш тамо где је Димфна рекла да ће бити и укрцала се.

Мала посада је одмицала. Чинило им се да виде и силуету особе која је још увек стајала на капији и махала им док су пловили ка светлима, ка цивилизацији, родитељима, дому. У последњој глави:

„Пре и после”

…чланови ове експедиције после три недеље сумирају утиске. Многе ствари су им јасне, многе ствари су им нејасне, али је једно сигурно: Беверли пре три недеље никако не би могла да води тако чудан разговор, али то је било пре… пре свега. Да, једноставно – пре.

 ♥   ♥   ♥

Испричала сам ти сопствену причу о овој књизи. Али свако прича сопствену причу. Прочитај књигу што пре и урони у своју причу. Забави се и учи.

И не заборави!

Свако прича своју причу.

Татјана П. 6/3

(шк. 2012/2013.)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s