ГЛАС ДИВЉИНЕ – Џек Лондон

4 авг

Џек Лондон је рођен 12. јануара 1876. у Сан Франциску као ванбрачни син путујућег ирског астролога Ченија и Флоре Велман. Оца никада није упознао. Његова мајка се удаје за фармера Џона Лондона из Пенсилваније. Џеково детињство је било сиромашно и готово као да га није ни имао. Бавио се различитим занимањима:

  • радник у фабрикама,
  • пљачкаш острига,
  • послужитељ на бродовима по јужним морима,
  • ратни дописник,
  • трагач за златом…

Оно што га  је држало све време јесте љубав према књигама. Један од омиљених аутора му је био Радјард Киплинг.

Његова прва књига је „Син вука” и објављена је истог дана (7. 4. 1900.) када се оженио први пут. Брак му је потрајао само четири године. Већ 1905. године жени се други пут.

Богато животно искуство му је велика помоћ у писању и за неколико година постаје један од најтраженијих и најплаћенијих писаца у Америци. За 40 година објавио је 49 књига (20 романа, 20 збирки приповедака, есеје и драма).

Залагао се за социјализам па је написао и књиге „Рат класа” и „Револуција”. Интересантан је његов роман „Гвоздена пета” јер у њему предвиђа фашизам.

Његова прва књига „Син вука” постала је одмах тражена књига, али су свакако најважнија његова дела:

  • „Глас дивљине” (1903)
  • „Бели очњак” (1905)

Занимљиво је да су га оптуживали да су његова дела често плагијати. Те оптужбе нису биле само резултат зависти због његовог успеха. Довођен је због тога и у везу са Синклером Луисом, а није била тајна да је идеје узимао из штампе.

Ипак је његов живот тужан. Ни зарађени новац му није много био од користи. Пронашли су га у бесвесном стању 22. новембра 1916. Спаса му није било. Многи сумњају да је реч о самоубиству, а говорило се и да је умро од превелике дозе морфијума. Сахрањен је у Калифорнији, у Глен Елену, у Државном историјском парку.

Сајтови о Џеку Лондону и његовом делу:

О Џеку Лондону и његовом бурном животу сниман је и филм 1943. године.

Роман „Глас дивљине” један је од најбољих ауторових романа. Ако је неки роман узбудљив, онда је то овај роман.

Радња романа дешава се крајем 19. века (1897. и 1898. година) у Санта Клари, а највећим делом на Аљасци. Главни лик је пас Бак кога су отели како би вукао саонице, али његов борбени дух води га до вођства чопора. Срећно је живео у Калифорнији у кући судије Милера. Неговали су га и пазили тако да је постао прелепи пас снажних мишића. Имао је паметне очи, белу њушку и богату густу длаку. Нажалост, његов безбрижан живот није дуго трајао. Један слуга, жељан пара, продаје га неком човеку који га одводи далеко. После друге продаје, вуче саонице на Аљасци за једног владиног службеника. Како га други пси не би уништили, успева да буде на челу запреге. И овде не остаје дуго. Нови господари су били сурови према псима. Посебно је био суров Хал, мада нису много заостајали и Чарлс и Мерцедес (Чарлсова жена и Халова сестра). Тукли су псе без милости. Толико су били сурови да им се пред својом колибом супротставио Џон Торнтон који спасава Бака. Недоказани мучитељи паса утопили су се у залеђеној реци јер нису веровали Торнтоновом упозорењу. Са новим газдом Бак је био срећан. Међутим, Џона захвата ‘златна грозница’ као и многе друге и креће у потрагу за њим. И баш тамо, у тој дивљини, Бак осети глас дивљине и тај зов га одводи од доброг газде. Нажалост, када се вратио, видео је да су Индијанци убили добричину Џона. Његову тугу није могло да ублажи то што је напао Индијанце и осветио газду. Остао је сам. На срећу, наилази на чопор вукова. Придружио им се и после неког времена постаје вођа чопора. Али је остала легенда међу ловцима о вуку који тугује за својим господарем.

По овом роману снимљен је први филм 1935. године, а у главној улози био је Кларк Гебл. По књизи је снимљен филм и 1972. године.

Можеш погледати филм, можеш прочитати књигу на енглеском језику, на руском, на српском, али право задовољство ћеш осетити само са књигом у руци.

За крај, неколико изрека Џека Лондона:

  • Бити глуп значи бити срећан.
  • Живот лаже да би могао живети.
  • За већину људи живот је као ружно време: стану и чекају да прође.
  • Ја сам ја и нећу потчинити свој укус једнодушном суду човечанства. Ако не волим неку ствар, не волим је, то је све; не видим никакав разлог да се претварам да волим нешто само зато што већина то воли или се претвара да воли.
  • Љубав почива на планинским врховима, изнад долине разума. Она је узвишено стање постојања, највиши врх живљења.
  • Може се претерати и са оним што је добро.
  • Не могу се нагони сопствене природе гушити силом, а да се та природа не повуче у себе.
  • Није важно шта човек треба да чини или не треба да чини. Важно је оно што човек чини.
  • Плашити се значи бити здрав; страх од смрти води животу.
  • Ствар није у томе шта говорите већ како говорите.
Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s