БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић

6 јул

Твоја наставница са ученицима одељења 5/1 (шк. 2010/2011.)

__________________________________________________________________________________

Ако волиш приповетке, на правом си месту 🙂 Довољно знаш о Бранку Ћопићу, познајеш његове рођаке и бројне догодовштине из детињства. Сигурно ти је причињавало велико задовољство читање Ћопићевих дела. Из свега наведеног произилази – уживаћеш и у овим његовим приповеткама.

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

За почетак, подсећања ради: Живот и дело Бранка Ћопића

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Збирка приповедака „Башта сљезове боје” има три дела:

  • Јутра плавог сљеза”,
  • Несмирени ратник
  • Дани црвеног сљеза

Ова збирка приповедака објављена је 1970. године и има укупно 54 приповедака.

Бранко Ћопић је ову збирку приповедака посветио пријатељу Зији Диздаревићу, убијеном 1942. године у Јасеновцу. Зијо му је био друг из детињства и пријатељ из рата, и сâм писац. ПОСВЕТА има облик ПИСМА – епистоларни облик. Није ова књига само пишчево сећање на детињство и пређашњи живот већ и борба против нечовештва…  

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Да би се уживало у овој збирци приповедака, довољно је прочитати само први део: „Јутра плавог сљеза”. У овом делу налазе се приповетке:

  • БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
  • ЧУДЕСНА СПРАВА (шести разред :))
  • ТИ СИ КОЊ
  • ПОХОД НА МЈЕСЕЦ (пети разред :))
  • МЛИН ПОТОЧАР  
  • КОЊСКА ИКОНА  
  • РАДЕ С БРДАРА  
  • МАРИЈАНА
  • СВЕТИ РАДЕ ЛОПОВСКИ
  • МУЧЕНИК САВА
  • ДАНЕ ДРМОГАЋА
  • СЛИЈЕПИ КОЊ

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Политикин забавник нам открива тајну: Зашто се каже…

Башта или врт

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Приповетка: БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ (преузми)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

ЗАНИМЉИВОСТ:

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Верујем да су ти се приповетке допале 🙂

Ако желиш да се спремаш за завршни испит, преузми следећи ТЕСТ. Одговоре можеш писати у „Књижевном споменару”, а онда ћемо у школи разговарати о датим задацима.

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Твоји старији другари су препричали неке од ових приповедака. Прочитај њихове радове, па ако желиш, можеш и ти препричати неку приповетку или је анализирати.  Сигурно ти неће бити жао одвојеног времена 🙂

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

ЧУДЕСНА СПРАВА

Бајин деда Раде плашио се машина и свих могућих апарата. Доказ томе је његов однос према сатовима.  За њега су сатови били живи. Откуд то?! Његов велики пријатељ, самарџија Петрак, једном приликом је оставио деда-Радету свој сат, плашећи се да га не пропије. Деда Раде је озбиљно схватио своју улогу чувара сата и закључао је тај сат у свој тајанствени сандук. За Михољдан, славу породице Ћопић, Петрак се није појавио. Деда се забринуо. Његов велики пријатељ никада није раније толико изостао. Дедин унук, школарац Баја, хвалио се да је научио гледати у сат. Неповерљиви старац није дозвољавао могућност да једно дете зна било шта у вези са сатом. Али мука је деду натерала да одведе Бранка до сандука у коме је био сат и дâ му га у руке. Када је деда чуо куцање сата, обрадовао се од срца и рекао: „Жив је! Мој побро! Да је он мртав, и његов сат би умро. Па да, тако ти је то”. Велика и мала бена су чад и до млина пошли заједно, „а около су регатале жабе па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака”.

Филип И. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

КОЊСКА ИКОНА

„Несигурна умјетничка срећа, држ’ овамо-држ’ онамо, набаци једног сликара брадоњу и у села под планином Грмеч”. Сликао је иконе, а најчешће је сликао икону Светог Николе. Најтеже му је падало израђивање иконе светог Ђорђа, хајдучког свеца. Једном је стигао и до куће Ћопића, баш на Михољдан.  Иконописац је отишао до појате ниже које је пасла једна стара мирна кобила Мима. Деда Раде није могао да верује да он истом руком црта све свете ствари и обичну кобилу која пасе, те се силно наљути: „Зар те ваљане, умјетне руке блатити и мрљати о штокакву кљусад, о старе кобилетине? О, о, људи божји. Толике свеце насликати, толике иконе, па се сад у коње замијешати”. За разлику од деда Радета, самарџија Петрак је био велики поштовалац коња, те је молио сликара да му дâ слику која му се необично допала. „Дјед стукну од цртежа поднесена под нос и врекну:

–       С тијем данас у моју кућу не увраћај. Тражи себи конак гдје год знаш”.

Посебно се изнервирао кад је чуо да брадоња скицира коња како би лакше насликао светог Ђурђа како јаше. Од тог дана деда Раде није више толико волео кобилу Миму, а није могао да схвати ни Петрака који је прешао у коњску веру, те у торби носи коњску икону.

Милица К. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

МАРИЈАНА

Стриц Ниџа је стално певао о некој Маријани; сваке ноћи је само певао о њој:

Маријано, коње да продамо,

да заједно у Босну бјегамо.

Маријано, вечерај па лијежи,

а ја идем куд ми срце тежи.

Није ни примећивао да стрина, његова жена, свако вече плаче. Она се посебно стидела главе породице Ћопића, а није ни слутила да је баш деда Раде тај који је одмах схватио у чему је проблем. Његово добро срце је одмах похрлило да јој помогне. Нашао се деда у чуду – одакле почети?! Прво се обратио Сави, свом рођаку, који је свашта нешто знао. Сава је знао за једну Маријану из другог села, али су схватили да Ниџа никад није био у том селу. Као и много пута пре тога, деда ниједан користан савет од Саве није добио. Онда се деда посаветовао са брадатим иконописцем скитницом и просјаком инвалидом Станком Веселицом, које донесе игром случаја ђаво у кућу Ћопића. Сликар је рекао деди да Ниџа пева само да нађе одушка својој души. Можда Маријана и не постоји, а решење је да треба пустити да се рана сама од себе залечи. Следеће вечери, ождребила им се кобила. Спасоносно решење наметнуло се само: одабрали су за ждребе име Маријана. Додуше, захваљујући баш Веселици. Ниџа више неће певати о Маријани! И заиста, када би Ниџа запевао своју омиљену песму, застао би љутито у по речи. И више никада није певао о Маријани… После овог немилог догађаја, Ниџа је замрзео Веселицу. Срећом, те ждребе Маријана израсте у јаку и здраву кобилу коју су сви волели, осим стрица Ниџе. Најтеже му је падало да кочијаши. „Путује се, путује, понекад и јури уз клепет и зврјање кола, а ипак… ипак ти је глупава поруга стално испред самог носа, никуд од ње побјећи. То ти је овај тијесни живот, ђаво да га носи!”

Сретен Ђ. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

СВЕТИ РАДЕ ЛОПОВСКИ

И у овој приповеци описано је пишчево детињство. Са пуно љубави описује свог деду Радета, стрица Ниџу, рођака Саву и самарџију Петрака. Стриц Ниџа је и сâм „једно божје зазјавало, ајкара (скитница која ајка, плаши, вране) и рођена луњалица”, па зато и не подноси разне скитнице и потукаче које свраћају у кућу Ћопића. Наравно, пред деда-Радетом то никад није смео показати. Деда Раде је био добри старина који је у тихим и мрачним ноћима, не би ли прекратио досаду,  измишљао којекакве приче. Посебно су му биле занимљиве оне о стрицу Ниџекањи. Волео је људе, ваздан их је било у кући, а кад би се попила која ракија, често би поштену старину  претварали у свеца. Стриц Ниџа је био строг човек и кад је он био у кући, уличне скитнице су слабо навраћале код њих. Ако би неки и залутао, стриц Ниџа би напао јадну мајку како му је сад још она требала, а мислио би на госта који није добродошао. Самарџија је био одмерен старац. Он је био правичан и увек подржавао деда Радета. Скупило се тако друштво, брадоња сликар насликао деда Радета као каквог свеца. Изненада,  Самарџија се почне смејати све лупајући рукама и имитирајући коња како рже. Сав одушевљен рекао је брату Ђури, песнику, како су до сада имали многе свеце, а од сада и Светог Радета Лоповског. Свима је то било јако смешно осим рођаку Сави. Он је остао убеђен да Раде ништа друго не може бити него прави светац. Приче би се настављале. Омиљене самарџијине су биле о Цазину. Цазин је за малог Бају био право чудо, тамо негде преко света. „Ех, Цазина! Име те вароши с краја свијета звекнуло је испред мене као сјајан сребрни талир-петача (од пет круна) и својим радосним циликом испунило ову ноћ, и без тога шашаву, некаквим великачким пијаним мјесецом, који је сваки час упадао у моју букару и љуљао се у црној води сјенећи ми очи”. И тако је наш Баја „омађијан, отпловио за дједовим петама и до њиховог заједничког кревета, из једног сна у други. Више се није дало разлучити с које стране стоји прави живот, а с које мјесечева варка. Измијешале се скитнице, лопови и свеци, баш онако како ће најљепше бити за њега, а ваљда и за његовог дједа, честиту старину, која се тако лијепо умела наругати вјечитим страшним сјенкама иза крајње границе свијета, тамо негдје за свјетлуцавим сребрним Цазином, градом из самарџијиних прича”.

Марија Ц. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

МУЧЕНИК САВА

Живописац брадоња насликао је деда Радета као свеца. После дан-два у кућу Ћопића дошао је деда-Радетов рођак Сава. У дворишту су ленствовали самарџија и сликар. Молио их је да му дају ону слику где је деда Раде насликан као светац, али кришом од деде. Испитивали су га озбиљно, али и шалећи се с њим, шта ће му слика када та слика припада лоповским свецима. Рекао им је да стар човек попут њега може једино да прича или са свецима или са мртвима, па је ипак боља опција разговор са свецима. Доста му је његовог „заштитника” и љут је на претке што уопште нису одабрали доброг свеца. Њему Свети Јован ништа добро није донео. Да ли из сажаљења или обести, али одлучили су да му дају слику пре него што се деда Раде врати из млина. Те вечери се Сава исповедао и поверавао свом новом заштитнику Радету Лоповском. Два дана након тога из куће „американца” Лазе Угарчине украдена је слика председника Сједињених Америчких Држава Вилсона и слика краља Александра. Жандари су већ чули да се код Ћопића окупљају чудни људи; бојали су неке нове вере… Отишли су код Саве и у његовој соби, ни мање ни више,  нашли су Светог Радета Лоповског у дивном сребрном Вилсоновом раму, а на тавану слике краља Александра и председника Вилсона. Сава је за ту крађу отишао у затвор, али се свог новог светитеља и заштитника није одрекао. Одмах по изласку из затвора отишао је код деда Радета и све му испричао: „Ожежи, брате, колико боље можеш, посветила ти се драга рука! Мој си био и мој остајеш, ти праведник, ја лопов, један без другог не можемо, а они штокакви Вилсони и други цвикераши, нек нам се скидају с врата, далеко им кућа. Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром. И без њих нам је доста наших мртвоузлица и наше репате сиротиње”.

Бојана П. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

ДАНЕ ДРМОГАЋА

Деда Раде је, као момак у Лици, имао доброг пријатеља Данета Десницу, вољеног „камарата”. Још у младости је раде био цењен и поштован. Бројне су занимљиве доживљаје имали отресити бојџија и злопоглеђа Дане, најсиромашнији у селу, и весели Раде, девојачке душе, газдински син. Силом прилика, десетак породица се одселило у Босну, под планину Грмеч. Тужни, растали су се и Раде Ћопић и Дане Десница. Године су пролазиле, кад једном приликом у кућу Ћопића дође један човек. Неописива је срећа када је  деда Раде схватио да је то његов пријатељ из младости. Присећали су се својих догодовштина, сетише се и Драгиње у коју су се некада обојица загледали. Године су прошле, али се дане није променио. И даље је упадао у проблеме, често је жандармерија морала интервенисати. И Баја је имао проблема са жандармеријом захваљујући Данету кога је водио по селу. „Закуцаше ме тако с десетак питања у наредников ‘тефтер’, а кад жандари замакоше низ пут, иза њих остаде свијет сав опустошен и остуденио, крт као леденица. За шта да се прихватиш, чему да се радујеш? Чак и властито име, година рођења, родитељи – све се претворило у бездушне ланце и кваке које те сапињу и вуку некуд у тијесну бездан затвора, пуну таме и безимених страхота”.

Александра В. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

СВАК СВОЈУ ПЈЕСМУ

Седе у хладовини жандари. На врху стола седи командир Мунижаба, са његове десне стране седи каплар Јово, а са леве помоћни жандар Ђурајица Рашула. Испред њих је, наравно, ракија, али и школска свеска. Обичај је у крају да кад јавно терају лопове кроз варош, морају на што шаљивији начин објавити зашто је тај човек теран. Често се направи читаво такмичење! Баш су се нашли у чуду! Занимљиве су биле песме о лопову Петру, али Мунижаба није смео да је отпева јер се и краљ звао Петар. Срећом, сада се сетише песника Ђуре, који је тренутно био у затвору.

„Тешко стоци кад је гоне вуци,

Сиротињи у жандарској руци”.

Схватише жандари да помоћи од песника нема, него у се и у своје кљусе. А Ђуру вратише у затвор, срећног због врло успелих стихова.

Ивана Д. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

ТРЕБА НАЛОЖИТИ ВАТРУ

„Међу бреговима, на безименој заравни, обраслој ријетком шикаром, тишина се слила у дубоко језеро. Какво име и да даш овој изгубљеној плитици завјетрине, без гласа и покрета, кад у њој немаш воље ни уста да отвориш. Туда су у рату пролазиле војске, избјеглице и разни каравани, али све испаде немушто, зараван име није добила”. Ту се појави један грађански обучен старац који је тражио једног дечака, плавушана. Тврди да је из старачког дома, а да није побегао. Старац прича о разним пустоловинама из времена када је био војник. Сада има станчић и пензијицу, али је усамљен, па се нада да ће наћи тог плавог дечака код кога му је срце остало, јер је сигуран да би дечаку било лепо са њим. Узалуд је писац одвраћао старца да у тој пустињи никога неће наћи. „Старац поучно диже прст и узви обрвама:

–       А шта је Колумбо радио, мој друже: пред њим све вода, море, нигдје сламке, а он тражи ништа мање него Америку, Америку, еј, а никад је ни видио није”.

А он те дечаке познаје, потребно је само потражити их, наложити ватру и они ће доћи, онако озебли. „Видиш, сви данас кажу, луд је чича, какви дјечаци! Е, мој друже, зна стари шта ради. Треба само наложити ватру”.

Сретен Ђ. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

ПОТОПЉЕНО ДЈЕТИЊСТВО

„Прије много, много година, на раздвоју дјетињства и дјечаштва, један мали путник опростио се баш на овој узвишици од родног мјеста, стијешњеног у долини ријеке, и отишао у свијет стрмим каменитим друмом. Сад се тим истим друмом, испраним и обрушеним, друмом који више никуд не води, један просијед човјек покушава вратити дјетињству, завичају, успоменама”. Хтео је да срце претвори у слободну птицу која лети где јој је воља. Тек сада види да је на том путовању био усамљен. Сећа се лугареве Драгице, тринаестогодишње пријатељице, а њему се онда толико журило… „Нигдје више на свијету нећеш наћи једног тако безазленог босоногог дјевојчета, које појма нема да од бљеска њених очију и бисерја њезина смијешка мркне свјетлост над читавом нашом долином”.А сећа се и добре старе кује: „Запристајала је за мном све до иза последњих кућа мјеста, пратила ме до пола ове исте стрме косе, а онда је почела да застаје и да се обзире. Чини се да је осјетила далек пут без скорог повратка. Остала је на једној окуци, неодлучна, тужна, и канда мало постиђена због те нехотичне издаје… Ех, ех, тада сам први пут заплакао, осјетио сам да иза мене остаје дјетињство”.

„Ако смо створили вјештачко језеро, нисмо још вјештачке пријатеље. Биће и она, и неко дјевојче, и вољен кутак у шибљу, и прекинуте игре, и онај који ће све то оставити, опраштати се и туговати”.

„Под том смиреном разливеном водом ћутало је његово дјетињство са свим својим тајнама, несташлуцима и непоновљивим чарима. Ћутало је, добро чувано у родној колијевци завичаја, кроз који више неће мести гласне олује, рушилачки вјетрови, нити ће га прекрајати и мијењати равнодушни странци. Потопљен као и свака прошлост, завичај ће живјети својим животом нијеме сјенке и за ведра, сунчана дана, он ће се вјероватно чак и назирати у сијерој мирној води језера”.

Филип И. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

НЕПОСТОЈЕЋА БАКИЦА

Једног дана у судницу је нечујно ушла једна бакица пријатног гласа, толико нечујно да се општинска чиновница скроз збунила, а притом није ни дремала. Бака Тривуна се обрадовала што се може пожалити  једној девојци и да је замоли за  помоћ. Њен проблем је просто невероватан: траже јој потврду да је жива и да је то она. Покушава да добије пензијицу, али не вреди, још увек је на самом почетку због тог проблема. Чиновница јој саветује да иде матичару, а он јој може издати само умрлицу, јер је њен дане још давно пријавио њену погибију. За време окрутног рата свако је морао сâм да се сналази како уме и зна. Бакица се некако одвојила од познатих и, бежећи, стигла је  чак до мора, до далмације. Тамо су је неки људи превезли преко воде и ставили их у некакву фабрику (не у Африку, како мисли чиновница). Када се рат завршио, вратила се у родни завичај, али је у међувремену њен муж Дане пријавио да је погинула у рату. Ваљда је хтео да доведе некакву бабетину! И довео је неку бабу, избеглицу од Гламоча, али се онда разболео од тифуса и умро. Заједно с том женом су исплакале своје муке, причале и плакале, а зором оду на гробље, па се на Данетовом гробу сите исплачу. Имовину су лепо поделиле, друга жена се вратила синовима, а бакица је остала сама. Ишла је свугде да би доказала да је жива, али је то било немогуће јер се њена крштеница изгубила. Рођена је под Аустријом, а Аустрија је давно отишла. Девојка је саслушала бакичину муку, али ни она сама није знала како да јој помогне. Последње бакичине речи у том  разговору биле су те да сада када јој нико не верује да је жива и не постоје никакви докази за то да више ни сама није била сигурна у то да ли је жива: „Причекаћу, облаче бакин, само док Дани оградим гроб, макар и трњем, да ме не кори на ономе свијету, а онда ће бака полагацко низ Уну. Што да сметам људима, кад ме већ у књигама нема”.

Бојана П. 5/1

(шк. 2010/2011.)

◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Захваљујући дигиталној  Антологији српске књижевности, можеш прочитати и остале приповетке.

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Мада, папир је папир 🙂

◊   ◊   ◊   ◊   ◊


◊   ◊   ◊   ◊   ◊

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s