ДРУЖИНА СИЊИ ГАЛЕБ – Тоне Селишкар

29 јан

Кад помислим на ову књигу и њеног аутора, помислим на Љубљану. Питом, леп, гостопримљив, а на све стране нека лепота која мами поглед задивљеног туристе. Волела бих да опет видим Љубљану, да је боље упознам… Надам се да ћу имати прилике за то. Поделила бих само неке своје утиске са тобом 🙂

Чисто да знаш, прва слика није моја 😦 Ту је само ради броја 🙂

Било како било, у овом предивном граду рођен је Тоне Селишкар, познати словеначки писац. Верујем да знаш да је  Љубљана главни град Словеније. Писац је рођен давне 1900. године, 1. априла. И умро је у Љубљани 10. августа 1969. Његова дела су бројна, али је свакако најпознатији по овом роману.

Погледај у књигу захваљујући страни „Растко пројекат”:

ДРУЖИНА СИЊЕ ГАЛЕБ

↔   ↔   ↔

У Словенији је према овој књизи направљен филм.

↔   ↔   ↔

Искористи прилику и погледај текст о овој књизи на Википедији (словеначки језик):

Bratovščina Sinjega galeba

↔   ↔   ↔

Мада сам сигурна да ће ти се много више допасти текст твоје другарице Марте, ученице 6/1. Прочитај како је она доживела ову књигу:

Дружина Сињи галеб, Тоне Селишкар

↔   ↔   ↔

Дружина Сињи галеб

Тоне Селишкар

Укратко о писцу:

Toне Селишкар је словеначки писац који је написао око тридесетак књига поезије и прозе. Познат је као прозни писац за децу и омладину. Најпознатија дела су: „Дружина Сињи галеб”, „Другови”, „Посада без лађе” и „Девојчица са јуначким срцем”. Написао је и многе песме и приповетке за одрасле. Био је и добитник награде „Франце Прешерн”.

Укратко о делу:

У овој књизи се говори о једном дечаку Иви. Њему је мајка умрла, а отац не живи са њим. Од њих је наследио једну малу кућу која је била направљена од дрвета, а у врху су се гнездили слепи мишеви. Ива је доста личио на мајку. Од ње је наследио тамно лице, таласасту црну косу и беле зубе.

Вече на обали је било тихо. Из даљине је долазила лађа и зауставила се у плићаку. Из лађе је изашао један старац седе браде и сав уплашен отишао је да узме фењер. Када је узео фењер, дошао је до кућице, ушао је и дошао до Ивиног кревета, погледао је изнад и видео слику своје жене. Ива се пробудио када се расанио и помоћу мало приче, сазнао је да је то његов отац. Ива је доста времена проводио са њим. Његов отац је био јако стар. Након неког времена је умро. Ива је био јако тужан, али како је време пролазило, тако је и Ива на то мање мислио. Када му је отац умро, он је наследио лађу коју је назвао „Сињи галеб”. Ива је након тога осмислио и дружину „Сињи галеб”. Они су преуредили брод, променили су једра, офарбали га и променили даске. Пошто нису имали више пара, одлучили су да раде у руднику. Радили су и најтеже послове, послове који су били везани за стене, али се за ове послове добијало 100 динара. Додуше, ове послове је прихватао само Ива. Ива се попео на врх стене и ставио барут. Када је барут експлодирао, његови другови су видели да Иво лежи на земљи, одмах су потрчали горе и снели су га. Опрали су му лице, али то је била само мала повреда која је временом пролазила. Дружину су чинили: Ива, Милева, Петар, Јуре, Перо, Михаел и Фрањо.

Међутим, брод им је украо Штефан.

Ивина дружина је била довољно јака да врати лађу. Када су је вратили, одлучили су да оду на море. Набавили су све намирнице и опремили брод. Када су кренули, сви су се лепо поздравили са Милевом. Иако је хтела да пође са њима, није могла. Михаел и Перо су били на крми, Фрањо и Јуре уз једро, Петар је био осматрач, а Иво се наслонио на јарбол и гледао како Милевина сенка нестаје у ноћи. Изненада је почела велика бура на мору. Видели су велики једрењак и затражили помоћ од њега, али их нико није чуо у тој бесној олуји. Видели су само неку пену која их је прекрила и нашли су се на обали лежећи. Иво је видео како су Перо и Јуре полетели у море. На том острву дочекали су јутро. Сутрадан су кренули у обилазак острва и случајно пронашли благо које су гусари сакрили. Изненада, када је већ било вече, Иво је чуо брод како долази. Били су то гусари који су дошли да оставе још блага. Они су покупили Иву и његову дружину и затворили их у остави на броду. Ипак су Ива и дружина успели да савладају све те људе са брода који су хтели да их убију. Иво је имао неку даску при руци са којом је ударио Анту и онесвестио га, затим га привезао за неки стуб и тако полуонесвешћеног однео у кабину. Иво је причао са њим када се освестио и на крају се испоставило да он зна Ивиног оца. Био је захвалан Иви зато што му је помагао да се врати на добар пут. Анта је пристао да се придружи Ивиној дружини и тако су Ива и његови другови учили нове вештине на „Метеору”. Неочекивано је Анта срео рођеног брата свог бившег газде, од кога је побегао и од кога је преотео брод. Нажалост, он је убио Анту. Иво је био много тужан и Анту је бацио у море, јер није хтео да га сахрани на копну. Нажалост, дечаке је поново задесила олуја. Срећом, овог пута су већ знали шта треба да раде, тако да скоро нису ни осетили ову олују. 

Било је време да се врате кући, али се Иво сетио Антиних речи пре него што је умро. Морао је да оде до Сплита да преда Антино писмо. Када га је предао, рекли су му да мора да остане у Сплитској улици, док не пронађу гусарску банду. Мајке те деце више нико није могао да утеши, јер су сви мислили да су се удавили у мору. Милевин отац Јуст је морао хитно да оде у сплитску луку и Милева је пошла са њим. Када су стигли у луку, видели су да су Иво, Михаел, Јуре, Фрања, Перо и Петар живи. Када су стигли на острво, весељу није било краја

Књижевни род: епика

Kњижевна врста: авантуристички роман

Тема овог романа је авантура дружине на мору коју никада неће заборавити.

Идеја романа је пишчева жеља да нам покаже колико смо ми срећни за разлику од такве деце као што је Ива.

Главни ликови:  Ива, Петар, Пера, Михаел, Фрања, Јуре, Милева, Анте

Споредни ликови: Мајке деце, Јуст и чланови гусарске банде

Најупечатљивији лик у роману ми је био Ива. Мислим да нема потребе да вам објашњавам разлоге.

Поруке:

  • Треба ценити све што нам се пружи.
  • Слогом и договором се може све постићи.
  • Кога нема без њега се мора живети, али уз лепо сећање о њему.
  • Свакоме треба пружити још једну прилику, шансу.

Разлози зашто би и други требало да прочитају ову књигу:

  • Има доста занимљивих ликова.
  • Пуно је авантура. 
  • Може свачему поучити.
  • Издвојени су несвакидашњи догађаји.

Мени се роман допао, али бих волео да га још неко прочита и да упоредимо размишљања и утиске. По мом мишљењу, роман је веома добро написан. Мада, да сам ја на месту аутора, осмислио бих да Ивина животна прича буде бар мало срећнија.

Лазар Ј. 6/2

(шк. 2012/2013.)

↔   ↔   ↔

Дружина Сињи Галеб

Тоне Селишкар

Белешка о аутору

Тоне Селишкар је познати словеначки песник и писац. Рођен је у Љубљани, главном граду Словеније, 1. априла 1900. године у радничкој породици. Мајка му је била радница у фабрици дувана, а отац се бавио превозом. Отац је тај који је ценио књижевност и ту своју љубав пренео је на сина.

Тоне је већ у основној школи показао посебно занимање за књижевност. Још тада је почео да пише песме. Средњу школу завршио је 1919. године у Љубљани. Предавао је словеначки језик, а радио је у Цељу и у Трбовљу. Оженио се у Трбовљу, а 1925. године са породицом је дошао у Љубљану.

Године 1943. отишао је у партизане. И ту је користио сваку прилику за писање. Уређивао је партизански часопис. Након завршетка Другог светског рата радио је као новинар у једном листу, а касније је изабран и за уредника једне издавачке куће.

Већину својих дела посветио је младима и деци. Често се осврће на проблеме које је и сам доживљавао у детињству, а углавном су деца у његовим делима потицала из радничких породица. О сопственом детињству највише је тога написао у делу „Дечак са великог пута“. Познате су његове збирке песама, али и бројна прозна дела. Ипак, за вас и мене најинтересантнији су наслови његових најпознатијих дела за младе:

  • „Дружина Сињи галеб“,
  • „Руди“,
  • „Муле“,
  • „Јанко и Метка“,
  • „Деда Сом“,
  • „Индијанци и гусари“,
  • „Рибар Лука и делфин“,
  • „Велика гала представа“ и
  • „Бујица“.

Овај велики словеначки писац напустио је овај свет 1969. године. Сахрањен је у Љубљани. На њега нас и дан-данас подсећању његова дела. Било би заиста грехота ако би његова дела била заборављена, посебно она која су намењена младима.

O делу

Књига почиње описом дечака који се звао Иво. Писац нас упознаје са појединостима и његовог живота, а срца нам дотиче описом дечакове судбине. Дечак Иво није имао ни оца ни мајку. Оца су му протерали са острва, а мајка то није могла поднети па је умрла од туге.

Иво је живео сам у напуштеној и старој кући. Једног дана се изненадио када му је дошао отац. Тешко болестан, вратио се како би умро у кући. Дечаку помаже старац Никола и заједничким снагама сахрањују његовог оца.

Од оца је добио за успомену једрењак по имену „Сињи галеб“. Једрењак је био стар и оронуо, па је Иво одлучио да га обнови како би изгледао као нов. Добија друштво. Придружили су му се дечаци из околних кућа како би му помогли да оствари свој наум и циљ. Уз помоћ Петра, Мије, Пере, Јуре и Фране, дечак успева да преуреди брод.

Након уложеног труда и рада, брод је скоро обновљен. Једино је преостало да среде крму. Њу је требало обојити како би добила нови сјај. Но, боја је била јако скупа, а они више нису имали новца. Одлучују да заједничким снагама зараде и скупе новац.

Одлазе у каменолом како би зарадили потребан новац. Иако им се у почетку посао чинио лак, како је време одмицало и како је сунце бивало све јаче, рад је постао тежак и напоран. Поготово је велика опасност претила из камене громаде која се налазила при врху стене. Нико се није усудио да се попне, јер је изгледало као да ће се та велика громада сваки час срушити. У тај час дошао је пословођа каменолома са идејом да онај који се попне на врх и стави велики дијамант добије новац.

Нико није хтео да ризикује и сви су ћутали. Већ погађате да се јавио храбри Иво. Попео се на врх и спретно обавио посао, стављајући динамит на врх стене. Али при повратку… Није се надао притиску ваздуха који га је одбацио. Телом је ударио о други камен. У тој несрећи ударио је главу и разбио чело. Но, бол је прошао, уступајући место радости због сакупљеног новца. Његов вољени брод ће ипак бити сређен баш онако како треба.

Када се Иво опоравио, отишли су сви заједно у куповину, купили боју и прионули на посао. Брод је ускоро био готов и „Галеб“ је заблистао новим сјајем.

Иво је уживао у свом броду, али…

Једног јутра није било брода на месту где га је чекао сваког јутра. Касније је сазнао да су мештани из села одлучили да узму брод како би наплатили штету коју им је починио његов отац. Ипак, Иво је поново уз помоћ пријатеља вратио свој једрењак и сви су заједно запловили морем.

То би отприлике било то. Као да сам вам све рекао, а опет – ништа вам нисам рекао. Тешко да вам ја могу дочарати тугу усамљеног дечака, или јачину другарства које нема цену, или радост због урађеног посла, или неверицу изазвану поступцима одраслих… Много је тих ‘или’, али још више уживања у свакој страници ове авантуристичке књиге. Било да сте на мору или код куће док читате ову књигу, имаћете утисак да сте један од учесника у овој великој дечјој авантури. Бићете поносни на себе и свој труд да учините добро дело. А притом ћете се и одлично забавити 🙂

К. Никола 8/1

(шк. 2014/2015.)

↔   ↔   ↔

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: