БЕСКРАЈНА ПРИЧА – Михаел Енде

22 сеп

Твоја наставница 🙂

________________________________________________________________________________________

Рођен је 12. новембра 1929. у Гармиш-Партенкирхену у Немачкој. Његов отац је сликар надреалиста Едгар Енде. Детињство Михаела Ендеа и није било баш срећно, јер је почео Други светски рат. Студирао је у Штутгарту и Минхену. Песме и кратке приче почео је да пише још 1943. године. Због интересовања за режију и филмску критику, бавио се тим пословима у Минхену од 1948. до 1950. године.

Занимљиво је да је још 1961. године написао први роман за децу, али су га издавачи прогласили неуспешним. Касније за исти роман добија награду за најбољи немачки роман за децу.

Сели се 1970. године у Италију, где је 1972. завршио роман „Момо”, за који је такође добио награду за књижевност у Немачкој. Када је 1979. године објавио роман „Бескрајна прича” дефинитивно постаје познат широм света.

Његове су књиге преведене на четрдесет језика и објављене у више од двадесет милиона примерака.

Заиста би била штета да не прочиташ његов роман који га је учинио тако познатим.

∞   ∞   ∞   ∞   ∞

Многе занимљивости можеш пронаћи и на ауторовој интернет-страни. Додуше, на немачком је језику :)

Михаел Енде

∞   ∞   ∞   ∞   ∞

Овај роман је објављен 1979. године.

Одмах је запажен у ширим читалачким круговима. Сматра се једним од најбољих романа који је објављен у Немачкој после Другог светског рата.

Одлучиш ли да прочиташ овај роман, упознаћеш дечака Бастијана кога су поново напали насилни дечаци из школе. Срећом, успева да побегне од њих. Сакрио се у једном антикварници (Знаш ли шта је антикварница :)?) У њој и проналази књигу „Бескрајна прича”…

Надам се да ћеш имати среће да нађеш ову књигу у издању „Солариса”. У њој се налазе различите илустрације и текст, што зависи од догађаја који се дешавају у стварном свету и у земљи Фантазији.

Ја немам то издање, али не мења на ствари да је роман изузетно занимљив, и то читаоцима свих узраста :). Немали је број оних који му се стално враћају и проналазе нешто ново, нешто што у претходном читању нису уочили. Надам се да ћеш и ти бити један од таквих читалаца.

∞   ∞   ∞   ∞   ∞

I Земља Фантазија у невољи

ма баш све животиње у Хаулској шуми су се шћућуриле у својим пећинама, гнездима и јазбинама.

Бастијанове мисли су се нерадо враћале стварности. Било му је драго што Бескрајна прича нема никакве везе са њом. Није волео књиге у којима би се на досадан и туробан начин приповедало о сасвим обичним доживљајима из сасвим обичног живота сасвим обичних људи. Осим тога, није могао да поднесе да га писац убеђује у нешто. А у књигама те врсте, мање или више отворено, увек се нешто тако покушавало.

II Позив Атреју

ескрајна саветовања, која су се тицала благостања целог царства Фантазије, одржавана су обично у великој крунској дворани Куле од слоноваче, свега неколико спратова испод Павиљона Магнолија.

Бастијан изненађено прекиде читање књиге. Склопи је, стављајући за сваки случај прст између страна и још једном брижљиво погледа повез књиге. Па, ту су биле две змије, које су једна другу угризле за реп и образовале овални оквир! Шта представља овај чудан знак?

III Древна Морла

рни кентаур, стари Каирон, уморно се спусти на лежај од меког крзна слушајући како се удаљује топот Атрејевог коња. Напор је исцрпио његове снаге. Жене, које су га следећег дана нашле у Атрејевом шатору, страховале су за његов живот. Неколико дана касније, када су се ловци вратили, није му било ништа боље али је ипак био у стању да им објасни зашто је Атреј одјахао и да се неће ускоро вратити. Сви су се уозбиљили и забринули, јер су волели дечака. Па ипак, они су били и поносни што је Детиња Царица баш њему поверила Велику Потрагу – мада нико није сасвим схватио њен избор.

Бастијан је јецао. Није могао да се савлада. Његове очи биле су пуне суза и није могао даље да чита. Прво је морао да извади марамицу и обрише нос, пре него што је могао да настави.

IV Многострука Играмул

ивља жеђ и глад мучили су Атреја. Два дана су прошла како је за собом оставио Мочваре Туге. Од тада је лутао беживотном стеновитом пустињом. Оно мало хране које је понео са собом нестало је заједно са Артаксом у црној води. Узалуд је Атреј копао рукама између стена, не би ли пронашао барем корен, али овде ништа није расло, чак ни маховина, ни лишај.

„Да ли је могуће да чује мене?”, запита се Бастијан дубоко узнемирен. „Али, то није могуће”.

V Двосељеници

авоље заплашен Атреј у једном тренутку посумња да га је Играмул ипак преварила, јер када се пробудио виде да се још увек налази у стеновитој пустињи.

Док је седео тако, размишљао је зашто јунаци у причама никада немају сличне проблеме. Једном – док је био много млађи – питао је на часу веронауке да ли је и Исус имао исте потребе као и обични људи, зато што је јео и пио као сваки човек. Разред је вриштао од смеха, а наставник веронауке му је уписао укор у дневник због „недостојног понашања”. Бастијан није добио одговор на своје питање. Заиста није имао намеру да се понаша непристојно.

VI Три чаробне капије

нгивук се вратио са Атрејем у пећину гнома док је Фухур још увек спавао дубоким сном. У међувремену стара Ургл је изнела напоље мали сто и прекрила га свакојаким слаткишима и сирупима од зрнастог воћа и биљака.

Бастијану је вода пошла на уста. Изненада му се чинило да осећа мирис ручка. Њушкао је у ваздуху, али, наравно, то је била само његова машта.

 VII Глас тишине

антастичне тамне сенке у шуми стубова под сјајем месечине дочекаше Атреја. Он уђе међу њих смешећи се срећно. Окруживала га је дубока тишина и готово се није чуо ход његових босих ногу. Више није знао ни ко је, ни како се зове, нити како је стигао овамо и шта овде тражи. Био је врло зачуђен, али безбрижан.

Часовник на звонику избио је пет сати. Бастијан је чежњиво мислио на две табле чоколаде са бадемима, које је чувао код куће у ноћном сточићу – за сваки случај ако ноћу огладни. Да је слутио да се тамо више никада неће вратити, понео би их као резерву. Али, ту се ништа није могло учинити. Боље да не мисли на то!

 VIII У земљи ништавих бића

оре, високо на небу јахао је Атреј. Његов црвени огртач вијорио се за њим. На ветру је лепршала плетеница модроцрне косе, увезана кожним тракама. Спорим покретима, равномерним и таласастим, бели змај среће, Фухур, клизио је небом кроз маглу и облаке, налик на паперје.

„Глупости”, рече полугласно, „духови не постоје. То кажу сви”.

С друге стране, откуда онда толике приче о њима?

Можда се они који говоре да духови не постоје само плаше да то признају.

 IX Град духова 

ладним пространством, негде над узаврелим морским таласима, одјекивао је Фухуров глас моћан као звук бронзаног звона: „Атреје! Где си? Атреје!”

А знао је још неко: Бастијан Балтазар Букс.

Схватио је да није само Фантазија болесна, већ и његов свет. Два света су била у вези. У ствари, одувек је то осећао, мада себи није умео да објасни зашто је то тако. Никада није хтео да се задовољи чињеницом да је живот сив и једноличан, без тајни и чуда, као што сви људи обично тврде. Чуо је како кажу: „Такав је живот!”

X Лет ка Кули од слоноваче

стог тренутка када је Атреј прошао кроз суморна градска врата Града духова и започео лутање вијугавим сокацима, које се потом завршило тако злокобно у оном прљавом задњем дворишту, бели змај среће Фухур открио је нешто врло чудно.

Бастијан се уплашио.

У овом тренутку десило се нешто што до сада никада није доживео.

 XI Детиња Царица

ако узбуђен, неспособан да изговори иједну реч, Атреј је стајао гледајући Детињу Царицу. Није знао како да започне разговор, ни како да се понаша. Раније је често покушавао да замисли овај тренутак, припремајући се да изговори одређене речи. Све то изненада се избрисало из његове главе.

Бастијан је осетио како му се од узбуђења влаже дланови. „Па ја то не могу”, рекао је, „и уопште не знам шта треба да учиним. А можда име које сам измислио и није оно право”.

 XII Старац са Лутајућих планина

ршевитим обронцима планина, громогласно су се обрушавале лавине. Снежне олује беснеле су између стеновитих кула и ледом окованих гребена планинских врхова, упетљавајући се понекад у пећине и кланце, да би затим поново брисале великим пространствима глечера. Овакво време није било нимало необично за овај део земље. Планине Судбине – то је било њихово име – биле су највеће и највише у целој Фантазији и њихов највиши врх досезао је буквално до небеских висина.

Бастијанове мисли биле су збркане. Па, то је она иста књига коју чита. Погледао ју је још једном. Да, без сумње, реч је о књизи коју држи у рукама. Али, како је могуће да ова књига постоји у самој себи?

∞   ∞   ∞   ∞   ∞

Уверен си да нешто желиш – можда годинама – све док знаш да се та жеља не може испунити. Али, кад се изненада нађеш пред могућношћу да жеље постану стварност, онда пожелиш да никад ниси пожелео такву ствар.

∞   ∞   ∞   ∞   ∞

XIII Ноћна шума Перелин

епо моје Месечево дете, долазим”, понови Бастијан још једном тихо у мрак. Осећао је да из овог имена зрачи неописиво слатка, утешна снага која га је целог испуњавала.

XIV Гоаб, Пустиња боја

уљушкајући се након што је дубоким сном спавао дуго у огромном блиставоцрвеном цвету, Бастијан отвори очи и виде изнад себе исти онај баршунастоцрни небески свод. Протеже се и задовољно осети чудотворну снагу у својим удовима.

XV Граограман, Многобојна смрт

ој господару!”, загрме глас лава. „Јеси ли тако провео ноћ?” Бастијан се усправи и протрља очи. Седео је између лављих канџи, а Граограман га је посматрао са чуђењем у очима. Његово крзно било је још увек црно као громада црног камена на којој је седео, али очи су му блистале. Лампе у пећини су поново гореле.

XVI Сребрни град Амаргант

ежно пурпурноцрвено светло се у лаганим таласима преливало преко пода и зидова просторије. Била је то шестоугаона соба, налик на велико саће. На сваком другом зиду била су врата, а на преостала три зида биле су насликане чудновате слике. То су били предели и бића из снова, која су била пола биљке, а пола животиње. Бастијан је ушао кроз десна врата, преостала двоја налазила су се пред њим са десне и леве стране. Била су потпуно истог облика само што су лева била црна а десна бела. Бастијан одабра бела врата.

 XVII Змај за јунака Хинрека

егова висост Сребрна старина Кверкобад утону у сан седећи у својој фотељи, јер је већ било врло касно. Тако је пропустио највећи и најлепши догађаји, који је могао да доживи за својих седамсто година. То се десило и многима другима у Амарганту, како становницима града тако и гостима, коју су исцрпљени од славља отишли на починак. Само неколицина је још била будна и до њих је допрло нешто, што је по лепоти превазилазило све што су икада чули.

 XVIII Ахараји

лујна киша лила је из тамних облака, тако ниских да се чинило као да ће додирнути главе јахача. А онда су почеле да веју велике, лепљиве пахуљице, да би на крају у исто време падали и киша и снег. Олуја је била тако јака да су чак и коњи напрегли сву снагу да јој се одупру. Огртачи јахача отежали су од кише и пљескајући ударали о леђа животиња.

XIX Сапутници

ровидни сунчеви зраци падали су укосо кроз тамни покривач од облака када су путници тог јутра кренули даље. Киша и ветар коначно су попустили. Током преподнева јахаче је два или три пута залио краткротајни, али жесток пљусак, затим се време приметно пролепшало и постало је знатно топлије.

XX Видовита рука

оса, обасјана првим зрацима јутарњег сунца, блистала је на цветовима и листовима орхидеја, када се караван поново покренуо. Током ноћи се није ништа збило осим што је долазило све више и више изасланика. Сада их је у пратњи било више од три стотине. Ова поворка толико разноликих бића представљала је призор који је било вредно видети.

XXI Звездани манастир

ве више и више нових изасланика из свих крајева Фантазије непрекидно се прикључивало постојећем мноштву, које је пратило Бастијана на његовом путу ка Кули од слоноваче.Показало се да је немогуће пребројати их, јер чим би се почело са бројањем, већ су пристизали нови. Ова војска од неколико хиљада бића сваког јутра стављала се у покрет, а сваке ноћи подизао се најчуднији град од шатора, који се само може замислити.

XXII Битка за Кулу од слоноваче

умом, у којој се налазио логор, проструја глас извиднице да се караван већ приближио Кули од слоноваче. За два, највише три дана убрзаног дневног марша могли би да стигну.

Али, чинило се да је Бастијан неодлучан. Чешће него до сада, наређивао је да застану ради одмора, а онда би изненада захтевао да се што брже крене. У целој поворци његових пратилаца нико није схватао зашто се тако чудно понашао, али се, наравно, нико није усудио ни да пита за разлог.

 XXIII Град Старих Царева

амна ноћ заогрнула је Бастијана. Он је већ многе миље пројурио, док су његови заостали саборци тек сада кретали на пут. Многи међу њима били су рањени, сви су били страшно исцрпљени, али нико ни приближно није имао ону Бастијанову неизмерну снагу и истрајност. Чак је и црним дивовима у оклопима, на металним коњима, било тешко да крену. Они који су ишли пешке нису ишли својим уобичајеним уједначеним кораком. Изгледа да је и Ксаидина воља – која их је покретала – била на граници снага.

 XXIV Дама Ајуола

колико је нешто тешко схватљиво и пуно противуречности, као уосталом много шта у Фантазији, онда је то сасвим сигурно Ксаидин крај. Све до данашњег дана научници и хроничари разбијају главе како је то било могуће, а други чак сумњају у чињенице и покушавају да им дају друго значење. Овде ће се изнети само оно што се стварно догодило и нека свако покуша да објасни сам себи како најбоље уме.

 XXV Рудник слика

исоки старац, слепи рудар Јор, стајао је пред својом колибом и ослушкивао у правцу снежне површине, која се простирала на све стране. Тишина је била тако потпуна да је његово предињено уво зачуло шкрипу корака неког путника у снегу, који је био још веома далеко. Кораци су се приближавали колиби.

XXVI Вода живота

астајкујући и оклевајући безимени дечак учини неколико корака ка Атреју. Онда застаде. Атреј није чинио ништа, само га је пажљиво и мирно посматрао. Рана на његовим грудима више није крварила.

Дуго су стајали један наспрам другог. Ниједан није проговорио ни реч. Било је тако тихо да се могло чути дисање оног другог. Полако је безимени дечак посегнуо за златним ланцем, који му је висио око врата, и скинуо АУРИН. Сагнуо се и пажљиво положио медаљон на снег пред Атрејем. При том је још једном погледао две змије, светлу и тамну, које су угризле једна другу за реп и тако обликовале овал. Онда испусти амајлију.

∞   ∞   ∞   ∞   ∞

Надам се да ти је пажња макар заголицана

🙂 🙂 🙂

∞   ∞   ∞   ∞   ∞

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s