ХАЈДУК СТАНКО – Јанко Веселиновић

• Твоја наставница 🙂
• Игор П. 6/1
• Василије 6/2

ψ   ψ   ψ

Не знам колико ће те занимати садржај овог романа, али желим да ти кажем да је ово један од романа који је својевремено 🙂 оставио велики утисак на мене. И данас мислим  да је штета што овај роман није део обавезне лектире.

Можда те ипак занима о чему је реч у њему?

Овако, радња се дешава у селу Црна Бара у Мачви пред Први српски устанак. У то време су људи живели сложно и поштовали су се. Два момка, Станко и Лазар, били су најбољи другови. Млади, успешни, цењени, из поштованих породица. И све је било лепо док се нису заљубили у исту девојку, а са том љубављу, дошло је до прекида њиховог пријатељства. Док једноме не смркне, другом не сване. Тако је њихову свађу искористио Турчин Крушка, старешина села, како би завадио цело село. Уз Маринкову помоћ оптужио је Станка да је украо Лазаревом оцу новац. Станко је повређен и одлази у хајдуке.

И шта је било даље? Ако те занима…

ψ   ψ   ψ

Као што рекох, једна од занимљивијих књига у српској књижевности, бар по мом мишљењу.

Много тога можеш сазнати о хајдуцима, али оно што је још важније – много тога можеш сазнати о нарушеном пријатељству…

ψ   ψ   ψ

Верујем да ће ти бити занимљиво шта о овом роману мисле твоји вршњаци из Математичке гимназије (искористи прилику и информиши се о овој школи):

Анђела Стефановић 7а

Јован Благојевић 7б

ψ   ψ   ψ

Ако имаш времена, прочитај драматизацију одломка романа, аутора Златка Грушановића

ХАЈДУК СТАНКО

Можда добијеш неку идеју за нашу драмску секцију.

ψ   ψ   ψ

Хајдук Станко

    Јанко Веселиновић

    (1862-1905)

На почетку романа писац описује Мачву као највећу равницу у Србији. Треба да знате да је овај роман по књижевној врсти историјски роман. У њему је описан живот главног јунака, Станка Алексића.

Роман је везан за Први српски устанак. Књига има три дела:

• Одметник,
• Осветник,
• Бесмртник.

Станко Алексић је био обичан младић из села Црна Бара у близини Богатића. Њега није занимао рат, већ све што је занимало младића са села, младића у пуној снази. Имао је побратима Лазара Миражџића. Заједно су одрасли. Станков отац Алекса је Лазара сматрао својим сином. Тако је и Лазаров отац Иван сматрао Станка. Међутим, појавио се проблем између двојице младића. Заљубили су се у исту девојку, у прелепу Јелицу. Станко није ни сањао тако нешто. Код Лазара су се увелико видели знаци љубоморе зато што је био свестан да Јелица воли Станка. Станко није примећивао те знаке љубоморе свог најдражег пријатеља. Лазар је стално изазивао Станка у играма које су представљале забаву младих у оно доба. Стално је губио, али није одустајао.

Србијом су у то време владали Турци. Турчин који је владао Црном Баром звао се Крушка, али на њега нико није обраћао пажњу. Сем улизице Маринка. Он се Турцима стално додворавао и цело село га је мрзело. Крушка је хтео да све у селу завади, па да онда влада. Тако је Маринко посвађао Станка и Лазара, као и њихове очеве. Маринко је наговорио Лазара да пуца на Станка, али Лазар је Станка погодио у капу.  Кад је то урадио, Лазар је почео да бежи. Уплашио се последица свог поступка, али повратка није било. Лазар је побегао у шуму. Чак је тамо и спавао. Када је Крушка видео да му план није успео, наредио је Маринку да поново покуша.

Маринко је рекао Лазару да узме врећицу са новцем из ковчега његовог деде и да је сакрије код Станка. Лазар је то и урадио. Сутрадан се Лазарев деда жалио да му је неко украо новац. Нико није поверовао да је неко нешто украо, јер је Црна Бара спадала у најпоштенија села. Маринко је рекао да је видео Станка како сакрива новац иза штале. Наравно, на те речи је Алекса, Станков отац, побеснео, чак је хтео и да убије Маринка. Затим су се сви домаћини, као и поп Милоје и кмет Јова, запутили Станковој кући. Маринко је показао место где је новац. Кмет Јова је заиста ту нашао нестали новац. Тада су сви са презиром гледали у Алексу и Станка. Узалуд је Станко причао да је невин. Нико му није веровао.

Растужен и бесан, покупио је нешто личних ствари и оружје и отишао је из села. Убрзо одлучује да се придружи хајдуцима. Да би нашао хајдуке, морао је да нађе млинара Деву. Он му је рекао где да иде. Кад је Станко дошао у хајдучку дружину харамбаше Срећка, након провере раширених руку су га примили. Станко је своје прве хајдучке вечери мислио само на Јелицу. Станко је на свом првом мегдану убио десет Турака. Кад је харамбаша Срећко морао да оде, за харамбашу је прогласио Станка. Сви су се обрадовали овој одлуци. Једне ноћи дошао је још један младић у дружину. Нови хајдук се звао Зека Селаковић. С њим се Станко одмах побратимио. Станка су опседале само две ствари: освета и љубав. У све подухвате водили су га неконтролисан нагон за осветом Крушки, Лазару и Ивану Миражџићу, као и Маринку, и неизмерна љубав према Јелици.

Једном је Крушка покушао да ухвати Станка и његову дружину. Наравно, то је био само безуспешан покушај. Кад је Станко ухватио Крушку, Маринка и Ивана, Дева је рекао да су кривци само Крушка и Маринко, а да је Иван само оруђе у њиховим рукама. Прво је убио Маринка, па онда и Крушку. Станко је хтео да убије и Ивана, али му харамбаша није дао. За то време у Црној Бари нико није месецима ушао у Станкову кућу. Кад је Јелица требало да се уда за Лазара, она је побегла из куће и отишла код Станкових родитеља, иако је њен отац обећао њену руку Лазару Миражџићу. Кад је Станко дошао у посету, сви су се обрадовали, а највише Јелица. Послао је Сурепа попу и кмету да им каже истину, а он је отишао својој кући. Чувши истину, поп и кмет су почели да се извињавају за своје неправедне поступке према кући Алексића, јер су били обманути.

Кад је почео Први српски устанак, Зека је постао харамбаша познат под именом „голи син Зека Буљубаша”. Кад је Станко пошао у Црну Бару са дружином, ухватио је Ивана и запалио њега и његову кућу. Иван га је кумио и молио, али Станко није могао да му опрости. Кад је Станко пронашао Лазара, узео је јатаган и одсекао му главу. Тако је Станко спровео своју освету.

Станко је сазнао да се устаници боре са Турцима на Салашу. Одмах им је са својом дружином кренуо у помоћ. Тамо су без икакве муке победили Турке.

Последњих дана јула 1806. године срели су се на пољу мишарском силни јунаци. На једној страни су били Карађорђе, Лука Лазаревић, Стојан Чупић, Милош Поцерац, Јанко Ненадовић, Цинцар-Јанко, Цинцар-Марко, Јанко Катић и други, а на другој страни Сулејман паша, Мехмед-капетан, Синан-паша, Мула Сарајлија, Беширевић-Аса и други. Карађорђе је имао много мање војника од Турака, али су на крају победили захваљујући Деви. После боја Станко је одлучио да се жени. Била је то велика свадба. Цела Станкова дружина је дошла у сватове. Станков кум био је Зека Буљубаша. Кад је Дева дошао на венчање, Алекса је знао да нешто не ваља, али је ипак то сакрио. После је Дева рекао Зеки да буде рано на Прудовима, са дружином. Сви сем Станка су отишли. Неколико дана после свадбе, Алекса је умро. За домаћина су изабрали Станка, иако је био најмлађи. Станко то није прихватио зато што је хајдук и одредио је за домаћина свог брата Крстивоја. Непосредно после тога умрла је и Петра, Станкова мајка. После тих догађаја уследио је бој код Лознице. Велика турска сила је кренула на Лозницу. Тамо је био војвода Богићевић Анта са малим одредом. Зека је дошао у помоћ са дружином. Јуначки су одбијали нападе Турака. Турчин Мујага је стално изазивао да му неко изађе на мегдан. Станко му је изашао на мегдан и победио га, али је био лакше рањен. После тога је Зека са војводом извео јуриш. У тој борби је тешко рањен Заврзан, највеселији јунак ове дружине. Станко, Заврзан и Суреп су се искрали и отишли код Сурепове бабе Стоје. Баба Стоја их је излечила. Док су се они лечили, Карађорђе је стигао и отерао Турке назад у Босну. Турци се дуго после тога нису усуђивали да пређу Дрину.

Последња Станкова борба била је битка на Равњу. Тада се велика турска сила упутила преко Дрине. Војводе Стојан Чупић, Милош Обреновић и Јаков Ненадовић одлучили су да направе ров од Засавице до Саве. Тих дана киша није престајала. Ипак су устаници успешно одбијали турске нападе. На крају нису имали барута, па су послали Сурепа да купи у Митровици. Сви су се повукли сем Зекиних голих синова. Чупић је оставио два бурета барута. Зекина дружина сама на толику турску војску. Успешно су се бранили док су имали муниције. Кад им је нестало муниције, извели су јуриш. Тако је погинуо Станко Алексић и његови другови хајдуци.

Књижевни род: епика/епска поезија

Књижевна врста: историјски роман

Тема овог романа је живот Станка Алексића и нашег народа под турском влашћу.

Идеја је жеља писца да нам покаже узбудљив живот хајдука, конкретно, Станка Алексића.

Поруке:

• Око је први у љубави поклисар.
• Бој не бије свјетло оружје, него срце у јунака.
• Живот је понекад неправедан, али за част, истину и правду се вреди борити.
• Пре или касније добро победи.
• Добро чини и добру се надај.
• Веома је мало правих пријатеља.
• Треба се истрајно борити за истину и слободу.
• Обавеза је сваког човека да се бори за своју земљу и свој народ.
• Хајдук није могао бити свако, већ само онај који је био кадар стићи, утећи и на страшном месту постојати. Тако је и сам Вук Караџић описивао ондашње јунаке.

Непознате речи које су на мене оставиле утисак:

• Аваз – глас
• Ашик – вољен човек
• Батли – срећан човек
• Бугија – облак прашине
• Вермати – поштовати, указивати почаст
•  Дувар – зид
• Комити – крунити
• Иђит – јунак, делија
• Отоич – недавно
• Најлак – полако
• Синија – низак округао сто за ручавање
• Севап – заслужно, добро дело
• Тукар – теснац, угао
• Хан – крчма
• Хасна – корист
• Шиндра – дрвени кров на зградама
• Халакање – дозивање у помоћ
• Дин – вера, закон
• Даџа – киша

Место радње: Мачва (Црна Бара)

Време радње: Први српски устанак (почетак 19. века)

Главни ликови: Станко и Алекса Алексић, Јелица Севић, Лазар и Иван Миражџић, поп Милоје, кмет Јова

Споредни ликови: Петра Алексић, Карађорђе, Крушка, Маринко, Дева, Заврзан, Суреп, Стојан Чупић, Зека Буљубаша…

Хајдук Станко или Станко Алексић младић је из угледне породице, која је живела у Црној Бари. Био је висок, стасит и јак. Он је био жртва велике неправде и издајства. Његов најбољи друг и побратим Лазар Миражџић га је издао, чак покушао и да га убије због девојке. Касније му је Лазар наместио крађу. После тог догађаја Станко је отишао у хајдуке и почео своју освету. Прославио се као храбар, истрајан и домишљат борац који није жалио свој живот. У бици код Лознице је рањен. Срећом, рана није била озбиљна. У бици код Равња није хтео да се повуче, иако је било извесно да ће страдати. Тамо је и погинуо. Станко ће остати запамћен као велики борац, добар пријатељ и родољуб.

Лазар Миражџић је младић из угледне породице из Црне Баре. Био је љубоморан на Станка. Због тога је лако постао Крушкина и Маринкова жртва. Имао је кратак фитиљ. Био је риђ и потпуно супротног понашања и изгледа од Станка. Није могао да прима увреде и да их прашта. После пуцања на Станка, Лазар се плашио и сваког шушња. На крају сваког стигне рука правде. Станко га је убио.

Зека Селаковић, познатији као Зека Буљубаша, био је младић пореклом из Херцеговине. Турци су му убили породицу. Он је, као и Станко, отишао у хајдуке због освете, али Зека се свети само Турцима. Зека и Станко су се одмах, већ прве вечери, зближили и побратимили. Он је касније био Станков девер. Умро је поред Станка. Није хтео да се повуче на Равњу и тиме је показао храброст, част, родољубље и пријатељство.

Заврзан је био човек веселе природе. Био је главни мотиватор дружине. Кад је био рањен код Лознице, цела дружина се разбеснела и још јаче се борила како би га извукла с бојног поља. Такође је остао са Зеком и часно погинуо за своју земљу и слободу.

Дева је био воденичар из Црне Баре. Много је значио хајдуцима зато што је сазнавао турске планове. Увек је знао где се хајдуци налазе и одржавао је везе са њима. Дева је знао све шта се дешава. Он је био јунак на свој начин. Зека је лепо описао Деву: „Јунаштво је велико отићи у Турке и сазнати шта они намеравају! Јунак као ми може бити свако ко има срца у грудима, али као Дева не може! За то се треба родити!”

Маринко је био сељак из Црне Баре. Он је био оно што ни један човек не треба да буде. Био је турска улизица. Искористио је Лазареве и Иванове слабости и навео их на зло. Лазара је посвађао са Станком, а Ивана са Алексом. Маринко је оличење кукавице, олоша, улизице…

Издавач: Нолит, Београд

Издање: треће издање

Година издавања: 1980.

Јанко Веселиновић, српски приповедач, живео је и стварао у епохи реализма. Завршио је основну школу у Глоговцу, у општини Богатић, у селу поред Црне Баре где је рођен и главни јунак његовог најпознатијег романа Станко Алексић. Гимназију је завршио у Шапцу. У Београду је уписао учитељску школу коју није завршио јер није положио испит из српског језика. Такође је уписао и богословију, али је није завршио. Био је председник општине Коцељева. Био је и помоћник главног уредника листа „Српске новине”. Бавио се и другим пословима. Био је коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа „Звезда”, уредник листова „Побратим” и „Дневни лист”. Један је од наших најзначајнијих приповедача, романсијера и драмских писаца. Због критика власти, више пута је био у затвору. Умро је од туберкулозе. Био је добар пријатељ са Милованом Глишићем, Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем.

Његова значајна дела су:

• Слике из сеоског живота (1888),
• Слике из учитељског живота (1890),
• Сироче (1892),
• Сељана (1893),
• Хајдук Станко (1895),
• Стари познаници (1896),
• Мале приче (1902),
• Кумова клетва (1904).

Утисци о делу:

Ова књигу волим зато што говори о части, храбрости и јунаштву. Волим је и зато што је писац, као и већина ликова, родом из Мачве, а одатле и ја водим порекло. Наравно, то није неки пресудан разлог због кога бисте ви прочитали ову књигу. Много је важнијих разлога за то:

• упознавање наше историје;
• раздвајање добрих од лоших особина;
• неговање пријатељства као животни императив;
• значај љубави у животу сваког појединца;
• богаћење речника…

Игор П. 6/1

(шк. 2012/2013.)

ψ   ψ   ψ

ХАЈДУК СТАНКО

Јанко Веселиновић

Књижевни род: Епика / епска поезија

Књижевна врста: Роман

Тема овог романа је живот младића који је био принуђен да оде у хајдуке због преваре коју су му пометнули Маринко Маринковић и најбољи друг Лазар. Он се бори против Турака за свој народ.

Идеја је пишчева жеља да покаже како се живело у време Турака и како се против њих борило.

Време радње: пред Први српски устанак

Место радње: Црна Бара у Мачви

Поруке:

• Упорност, стрпљење и издржљивост доводе човека до жељених циљева.
• Поклоњене прилике се не смеју одбацити.
• Ко другоме јаму копа сам у њу упада.

Када сам добио задатак да напишем препоруку за читање, дуго сам размишљао коју књигу да прочитам. Желео сам да аутор буде домаћи, а и да се радња одвија у Србији. Тако сам на татину препоруку почео да читам роман „Хајдук Станко”.

У роману је главни јунак Станко, младић који је био принуђен да буде хајдук. Можда би постао хајдук и да није било наведених догађаја јер се види да је велики родољуб и да од срца жели да помогне свом напаћеном народу. Да би се боље разумела даља дешавања, треба да се зна да је Станков отац Алекса Алексић био први комшија са Иваном Миражџићем. Били су угледнији људи у Црној Бари, имали су исти начин размишљања, слично водили своја домаћинства, веровали у старинско. Самим тим су се Станко и Иванов син Лазар добро познавали, по много тога су били слични па није случајно што су били и најбољи другови. Може се рећи да су били као браћа. Међутим, ђаво никад не спава. Проблем почиње, а самим тим и заплет романа, када су се Станко и Лазар заљубили у исту девојку. Јелица Шевић, ћерка још једног угледног човека у Црној Бари Милоша Шевића, завртела је памет обојици. Са њом су проводили подједнако време и дружили се са њом. Међутим, она је више волела Станка. Њено срце није могло да остане равнодушно гледајући у његове црне очи. Лазар је све то јасно видео. Из дана у дан био је све љубоморнији и све љући. Као да је његова друга природа почела да показује своје право лице. Није случајно што је те ружне особине Лазареве први приметио Маринко Маринковић. Вероватно јер је и он функционисао по истом принципу. Много је јасније какав је Маринко ако се зна да су га људи називали турском улизицом. Турци су за њега били закон. Понашао се према њима као да су му род најрођенији. Једини је од мештана сарађивао са Турчином, главешином у Црној Бари, познатијем под именом Крушка. Брже-боље је отишао до њега. Уз своје тумачење, испричао му је све о љубави између Јелице и Станка, али је главну пажњу посветио у причи Лазаревој љубомори. Навео је Турчина да пожели да одвоји Станка од Јелице, а да је споји са Лазаром. Зашто? Због личних интереса. Био је то најједноставнији начин да искористи Милоша Шевић и Ивана Миражџића за свој циљ – да завади сељаке. На тај начин би и Станковог оца Алексу Алексића одвојио од остатка Црне Баре јер је знао да другачије не би поштеног Алексу убедио да се прикључи турској страни. И тако би у потпуности завладао овим мирним местом.

Паклени план је смишљен, а кумовао му је сам Маринко.

У једном сандуку у Лазаревој кући налазила се врећица са читавих 200 дуката. Лазар и Маринко су ту врећицу узели и закопали је на ђубришту у дворишту Алексића. Била је то довољна освета и због инцидента који се догодио дан раније.

Шта се десило?

Станко је прво надскочио Лазара, а потом га и оборио јер је Лазар од њега тражио да се такмиче у обарању и у скакању у даљину, убеђен да је бољи од мирнијег Станка. Грдно се преварио! Станка је красила доброта, али и спретност. Тада је Лазар из беса пуцао на Станка, али је, срећом, он остао жив. Турчин смишља нови план како би и ову неочекивану ситуацију, изазвану бесом љубоморног срца, искористио за себе. Смислио је да каже да је Лазар пуцао на Станка зато што му је он украо двеста дуката.

Следећег дана потресла се цела Црна Бара. Сви су се окупили испред куће Алексића када су у њиховом дворишту пронађени ти новци. Једино је Станко знао да је то намештаљка. Он, Јелица и вероватно неки од његових укућана.

Морао је да смисли шта даље. А само је једно знао. Осветиће се!

С пушком у руци отишао је у шуму, право код воденичара Деве како би уз његову помоћ потражио хајдуке. Пре тога се опростио од Јелице. Том приликом су се обећали једно другом. Зашто баш код воденичара Деву. За њега се причало да зна сваку реч која је изговорена у Црној Бари. Причало се, али нико није могао да докаже.

Тако Станко одлази у хајдуке где се под наредбама харамбаше бори са осталим хајдуцима против Турака.

Немили догађаји се нижу. Зло никада не спава.

Када Иван, Маринко и Крушка отму Станковог оца, Дева јавља ту страшну вест Станку. Његово срце испуњено љубављу према породици зна да нема одлагања. Мора спасити оца. Ипак, не одлази сам у тај поход. Његова храброст, доброта и поштење обезбедили су му другове да му буду од помоћу. Са осталим хајдуцима одлази да ослободи оца. Лако су прошли поред два успавана стражара и улетели у кућу где су од Маринка, Ивана и Крушке сазнали где се Станку налази отац и извукли га. Хајдуци су потом убили Маринка и Крушку, а Ивана су пустили јер су сматрали да је он био искоришћен услед своје усијане главе.

После су се сви сељаци, када су сазнали истину, извињавали Алекси и Станку зато што су их сматрали лоповима. Страшно је колико људи у тренутку могу да забораве на нечији добри глас и сва добра дела и да поверују у нешто што је неспојиво са оним људима које су знали цели век.

Међутим, ту није крај. Сада и Иван пада у ватру. Љут је што више не ужива поверење осталих сељака. Послао је Лазара по Турке како би Станку спалили кућу и побили му све живо у кући. Када је то чуо воденичар Дева, он је то одмах јавио Станку. Станко се са хајдуцима запутио ка Ивановој кући како би он запалио њему кућу и убио га, а и како би направио заседу Лазару и Турцима када се врате. Када су Ивану спалили кућу, сукобили су се са Турцима. Станко је кренуо сам на Лазара. Пуцао је на њега, али је Лазар само пао са коња. Некако се придигао и – побегао. Толико о његовој храбрости. Само је удружен са неким могао бити храбар. Јадна му таква храброст!

Победивши у борби са Турцима, хајдуци су се вратили у Станкову кућу. Међутим, Станко је знао да његова освета није завршена. Већ је сутрадан на коњу кренуо да нађе Лазара када му је Дева рекао где се он налази. Затекао је Лазара у шуми како се одмара. Убио га је без размишљања. Сигурно није због тога био срећан, али је знао да другог начина нема. За обојицу није било места на овом свету.

Када се вратио кући, оженио се. Како то обично бива, после среће долази туга. Отац му је убрзо умро, а Станко је са хајдуцима отишао у бој против Турака, али је сада он, једногласно изабран, био харамбаша. Био је повређен у боју, као и још неколико хајдука, али су му повреде излечиле вољена Јелица, Станкова мајка и бака једног хајдука. По повратку из боја, Станку је убрзо умрла и мајка. Опет се смењују туга и радост. Добио је сина Милоја. Његова честитост му није дала да остане у окриљу своје породичне среће. Дужност га је звала и он је опет отишао у бој са Турцима.

И тако почиње историја – Први српски устанак. Стао је раме уз раме са најхрабријима у одбрани свога народа.

Ову књигу бих препоручио свима јер је занимљива, пуна радњи и преокрета. Поред тога што читаоце учи части и родољубљу, показује колико све у животу има лице и наличје. Смењују се добро и зло, истина и лаж, пријатељство и непријатељство. Кроз бројне занимљиве догађаје аутор управо то и успева да прикаже сваком читаоцу, довољно упорном да заплови кроз прошлост нашег народа, али и кроз свакодневне догађаје који обележавају свако време. Увек је било и биће Станка и Лазара…

Василије 6/2

(шк. 2014/2015.)

ψ   ψ   ψ